Da li su Amerikanci BILI NA MESECU ili je to bio studio?
Najveća prevara u istoriji čovečanstva. I jedno veliko pitanje:”Da li su amerikanci ikada kročili (bili) na Mesecu?” Ovu temu možda je najbolje početi sa jednim izuzetnim dokazom da Amerikanci nikada nisu bili na Mesecu! Jedan novinar se dosetio kako bi mogao proveriti јe li čovek zaista bio na Mesecu….
On јe zamolio Nila Armstronga, prvog čoveka koјi јe stupio na Mesec, da stavi ruku na Bibliјu i da se zakune da јe zaista tamo bio. Na iznenađenje svih, Nil Armstrong to јe odmah odbio i ni po koјu cenu niјe želeo Bibliјom potvrditi svoј odlazak na Mesec.
Novinar mu јe čak ponudio pet hiljada dolara za dobrotvorne svrhe ako učini tu malu sitnicu; stavi ruku na Bibliјu i zakune se da јe bio na Mesecu, ali Amstrong niјe želeo ni čuti.
Pitate se zašto јe to tako teško? Pa, verovatno zato što Nil Armstrong zapravo nikada niјe ni bio na Mesecu! A, tu je i izjava jednog NASA-inog čoveka, kada su ga nedavno pitali kada će ponovo na Mesec. Njegov odgovor bio je,”Kada ovladamo tehnologijom, ponovo ćemo tamo…”Da li je greškom načinio lapsus ili je samo bio iskren, ali ovo je prilično čudno.
Pre 40 godina, pomoću štapa i kanapa ladno su u konzervi išli na Mesec, a danas sa ovakvom tehnologijom, još uvek čovečanstvo čeka?
Uverenje da je čovek kročio na Mesec, odnosno da su poduhvati misije Apolo bili uspešni, toliko je čvrsto ukorenjeno u našoj svesti da tvrdnja da to nije istina deluje prilično smešno svakome. To je prihvaćeno kao svojevrsna dogma. Pa ipak, ima mnogo ozbiljnih dokaza u prilog tvrdnji da je celo čovečanstvo žrtva jedne od najvećih podvala u režiji Amerike, to jest NASA-e, (Američka agencija za svemirska istraživanja).
Počelo je pre dvadeset godina kada jednom od inženjera koji je radio na projektu savest više nije dozvoljavala da ćuti. Izdao je knjigu gde je potanko objasnio ovu neviđenu prevaru.
Tu su bile navedene sve same činjenice, kao što su: mesto gde je sve snimano, boravak astronauta u karantinu posle ‘vraćanja na Zemlju’ gde su u stvari učili odgovore na sva moguća pitanja koja će im biti postavljena od strane novinara, izbacivanje modula iz transportnog aviona – kao navodno spuštanje modula na Zemlju, pogibija tog pilota koji je vozio taj avion već na njegovom prvom sledećem letu, istina o lunarnom modulu koji nikada nije testiran na Zemlji i mnogo toga još.
NASA je bila potpuno zatečena i uložila je nekoliko desetina miliona dolara da bi demantovala ove informacije. A zašto uložiti toliki novac za nešto što se smatra potpuno normalnim, očiglednim i sve-prihvaćenim.
Samo logičko razmišljanje baca totalnu sumnju na ovaj njihov ‘poduhvat’. Kada su Rusi otišli u orbitu, Amerikanci su bili poniženi. Da i oni odu u orbitu, bili bi samo drugi koji su to uradili. Samo je postojala jedna opcija sa kojom su mogli da preteknu Ruse. Odlazak na Mesec bio je jedino rešenje. I šta su uradili, pa ladno su otišli na Mesec i to u rekordnom roku.
Ovde treba spomenuti jednu činjenicu kada su vojni avioni u pitanju, a to je da je jednom vojnom avionu, od ideje pa do konačne realizacije, to jest da se nađe u naoružanju jedne armije, potrebno 15 godina. Koliko je potrebno onda jednoj napravi koja ‘vozi na Mesec’.
Po toj logici oni su trebali još početkom 50 godina da krenu u realizaciju projekta leta na Mesec. A kakva je tehnologija bila 50-tih godina? Pogledajte auto industriju, ili avio industriju toga doba. Informatičari koji dobro poznaju istorijat računarstva takođe vrlo dobro znaju na čega su ličili tadašnji računari, šta su mogli i naročito koliko su bili veliki.
1969. godine (a kamoli na početkju projekta) kompjuterski čip još nije bio pronađen. Maksimalna kompjuterska memorija bila je 256 kilobajta, a kompjuter u Apolo 11 imao je ‘neverovatnih’ 32 kilobajta memorije. !? U današnje vreme jedan obian mali kalkulator ima deset puta više memorije nego računar Apola 11. I sa tim su oni – amerikanci otišli na Mesec i naravno vratili!?
Kako sprečiti današnju tehnologiju da otkrije prevare na snimcima i video materijalu. Vrlo jednostavno. Francuski časopis Figaro objavio je vest da je NASA ‘izgubila’ ni manje ni više nego 13.000 kaseta na kojima su bili snimci sa meseca. Ono što nema, nemožete ni testirati.
Gde su kasete sklonjene, samo oni znaju. Inače, treba spomenuti i autora Vilijama Kerela, koji je snimio dokumentarni film ‘Operation Lune’ za francuski ‘Point du Jour Production and Arte France’.
U ovom dokumentarcu, udovica poznatog režisera Stenlija Kjubrika otkriva frapantnu činjenicu da je on bio angažovan 1969. godine od strane američke državne administracije da snimi kadrove šetnje astronauta po Mesecu.
Stenli Kjubrik je uradio taj zadatak i to u istom studiju gde je završio i svoj najpoznatiji film ‘Odiseja u svemiru 2001’. Kjubrik je za snimanje tih kadrova koristio specijalne Zeiss objektive, koji su bili napravljeni upravo za potrebe NASA-e.
U filmu se navodi da je američkoj administraciji bilo najvažnije da astronauti budu viđeni kako hodaju po Mesecu. Nagrada Kjubriku za dobro obavljen posao bila je ta da je on dobio te iste objektive da bi kasnije mogao da snimi svoj film ‘Beri Lindon’, za koji je specifično da uopšte nije korišćeno veštačko svetlo, već samo svetlost sveća.
Čudne Činjenice
Na slici koju je načinio Ruski špijunski satelit poznate Oblasti 51 može jasno da se vidi oblast koja je potpuno čista od bilo kakvog biljnog sveta. Na tom delu postoje krateri, koji izgledaju potpuno isto kao krateri na Mesecu. Još preciznije istraživanje pokazalo je da je jedan od tih kratera identičan sa kraterom snimljenim na Mesecu prilikom misije Apollo 12.
Kamera koja se koristila da napravi sve snimke na Mesecu, bila je postavljena na prednjoj strani odela astronauta i nije imala okular (ono kroz čega gledate dok pravite snimak. Imaju ga i većina digitalnih aparata, bez obzira što se slika gleda kroz ekran). Sve što su astronauti mogli da urade je da se okrenu prema objektu koji žele da slikaju, upere kameru i nadaju se da će im to ući u kadar. To je jednostavno bilo slikanje naslepo, a da se ne spominje skakanje i slično.
Međutim, pogledajte slike sa Meseca, one su fantastično kadrirane, svaki objekat je potpuno fokusiran, nema kadrova koji izlaze van okvira, niti zamućenih slika usled skakanja. Tako je napravljeno hiljade perfektnih slika. Još jedan dokaz tvrdnji da je sve to napravila filmska ekipa.
Samo mesec dana pre misije Apollo 11, Armstrong je testirao Lender u vazdušnoj bazi. U toku testiranja nije mogao nikako da uspostavi potpunu kontrolu nad njim. Lender je slupan, a Armstrong se spasao iskočivši iz njega u poslednjem momentu. Gus Grisom bio je veteran svemirskih putovanja koji je često okolo kritikovao NASU i govorio, ‘Neko ide da bude ubijen’. Međutim taj neko bio je baš on. On je bio unutar kapsule koju je zahvatila vatra, komunikacija se izgubila i cela posada je izginula.
Ostaci ove kapsule završili su zaključani daleko u vojnoj bazi. Familija Gus Grisoma misli da vatra uopšte nije bila nesrećan slučaj. Beti Grisom, Gusova udovica, tražila je od NASA-e da kaže istinu o ovom slučaju, kao i o Apollo misijama.
Čarls Barent sakupio je preko 500 stranica NASA izveštaja koji su se ticali sigurnosti. Rekao je: ‘Apollo program je velika zbrka i nered, oni nikada to neće napraviti za let na mesec’. Jednu nedelju kasnije voz je udario u njegov auto, ubivši njega, ženu i ženinu ćerku iz prvog braka. Svi njegovi izveštaji su nestali!
Između 1964. i 1967.godine, desetorica astronauta izgubili su živote u nesrećama. Samo vrlo mali broj ljudi iz NASA-e znao je pravo stanje i šta se u stvari dešavalo. Raketni inženjer koji je radio za kompaniju proizvodeći raketne motore za Apollo program, prijavio je mnogo problema i izrazio veliku sumnju u uspeh misije.
Nekoliko godina nakon NASA-inog navodnog spuštanja na Mesec, Baz Oldrin, ‘drugi čovek na mesecu’ bio je upitan na jednom banketu kakav je osećaj hodati po Mesečevoj površini. Oldrin je nakon toga pogledao u svoja stopala i napustio prostoriju plačući nekontrolisano. To nije bio ni prvi ni poslednji put da je učinio tako nešto. Da li je to bila patnja i pokušaj da živi udaljen od velike laži.
Odmah ćemo navesti i slučaj astronauta na misiji Apollo 12. Pit Konrad rekao je da će javno progovoriti o prevari letova na mesec kada bude 30-godišnjica njegovog navodnog leta na Mesec.To je trebalo da se desi 1999. godine. Ubijen je jednu nedelju pre navršetka 30 godina od njegovog leta i tako sprečen da progovori. NASA-ima slika sa Apollo 11 misije pokazuje Nila Armstronga kako čini veliki korak za čovečanstvo. Fotograf bi morao biti u tom slučaju na površini Meseca. Ako je Armstrong bio prvi čovek na Mesecu, ko je onda načinio fotografiju?
Kaže se da su samo dva čoveka šetala po Mesecu prilikom Apolo 12 misije. Astronaut koji se vidi na viziru naslikanog astronauta nema kameru, pa ko je onda načinio fotografiju. Lunarni modul kojim su se navodno spustili na Mesec bio je težak 17 tona. Imao je izuzetno snažne raketne motore na donjem delu koji su ga trebali prizemljiti, kao i izbaciti pri povratku sa mesečeve površine.
Međutim, na slikama modula, nigde nema nikakvih tragova ispod njega. Nikakvog, ni najmanjeg kratera koji bi trebao ostaviti, nikakvih tragova u prašnjavom tlu Meseca. Modul deluje kao da nikada nije upaljen.
Ko je toliko lud da rizikuje korišćenje lunarnog modula na Mesecu, kada simulacija spuštanja na Mesec nije nikada testirana? Zašto su NASA-ini administratori dali ostavke dan pre prve Apollo misije? Kada pogledate šta su Apolo misije ostavile na Mesecu, zapitajte se zašto ništa od toga nije vidljivo putem jakih teleskopa.
Sonda Klementina periodično mapira Mesečevu površinu, ali nikako da pokaže bilo koji artefakt koji je ostao tokom Apolo misija. Gde su Mesečev bagi i baza od Lunarnog modula nestali. Bilo je nemoguće imati svemirska odela sa vodenim hlađenjem, kada je spoljna temperatura bila stalno na tački ključanja vode. Navodno Mesečevo kamenje doneto sa Meseca je basaltna stena pronađena negde na Zemlji, a NASA ju je veštački načinila radioaktivnom.
Radijacija
Radijacija je ono što i dan danas predstavlja najveću prepreku putovanjima u svemir. Jedan američki autor je istraživao i otkrio da bi Apolo raketa trebala biti dva metra debela da bi zaštitila astronaute unutar kapsule od kuvanja usled kosmičke radijacije.
Pitanje je veliko kako je NASA zaštitila filmove i kamere od radijacije i estremnih temperatura? (op.aut. pogledajte samo orignalne video snimke leta iznad nukearke u Čerobilu i tačkice po filmu to vam je radijacija koja probija film ) Rusi su obelodanili da oni neće nikada pokušati otići na Mesec, pošto nemaju ideju šta sve radijacija može da uradi. Možda i ovo dovoljno govori o problemu radijacije.
Sunčevi blesci mogu povrediti astronaute u svako doba. Da bi otišli na mesec, astronauti bi morali proći kroz 2 posebne oblasti sa veoma visokom radijacijom koje su poznate kao Van Alenov Pojas. Prvo polje je 272 milje od Zemlje. Količina radijacije u pojasevima varira od godine do godine, ali svakih 11 godina zračenje postaje najgore.
I koja slučajnost. Baš od 1969. do 1970. bio je jedan od najgorih perioda u kome je radijacija dostigla svoj vrhunac. NASA je na ovo pitanje odgovorila da aastronauti nisu dugo prolazili kroz Van Alenov Pojas. Kada smo kod ovoga, setite se samo koliko traje snimanje na rendgenu. Delić sekunde, a i to je dosta. Zašto je onda NASA koristila tanke ploče od aluminijuma da bi zaštitila astronaute, kada su znali da je nivo radijacije u Svemiru nekoliko stotina puta jači od smrtonosne doze.?
Da li ste znali da je vlada SAD-a 1962. godine pokušala da napravi rupu u Van Alenovom Pojasu 248 milja od Zemlje. Tokom operacije Starfish Prime, megatoni nuklearnih bombi bili su korišćeni da naprave neprirodni koridor kroz Van Alenov Pojas. Nažalost, ne da nisu uspeli da naprave rupu u pojasu, već su napravili totalni haos.
Napravili su treći pojas koji je bio 100 puta intenzivnijeg zračenja od prirodnih pojaseva, a 2002. godine ova veštačka zona još uvek je imala 25 puta jaču radijaciju od druga dva pojasa. Danas čak nema ni slaganja u pogledu širine pojaseva.
Dr Džejms Van Alen, koji je i pronalazač ovih pojaseva otkriva da se oni prostiru najmanje 64.000 milja u dubinu, dok NASA kaže da su oni samo 24.000 milja u dubinu. Svaka od Apolo raketa provela je približno oko 4 sata u pojasu, izložena ogromnoj količini radijacije. Nikada nijednom od astronauta nije ni dlaka sa glave falila, a kamoli da su oboleli od bolesti koje prouzrokuju i mnogo manje količine radijacije.
Na Mesecu, mnoge od stvari koje mogu ubiti astronaute su potpuno nevidljive: vakum, ekstremne temperature i naravno svemirska radijacija. 1994. određeni naučnici su zaključili da ljudska vrsta nemože rizikovati odlazak van Zemljine atmosfere, sve dok se ne pronađe put da se zaobiđe smrtonosna svemirska radijacija. Kako je danas?
2006. godine NASA je napravila 30 minutni video snimak, u kojem NASA-ini naučnici iz svemirskog programa nekoliko puta ponavljaju zaključak naučnika iz 1994. Putovanje, to jest navodno spuštanje na Mesec je savršen primer događaja za koji ne postoje dokazi osim snimaka i fotografija koje je za prikazivanje izabrala NASA. Ali, kao da se nije očekivalo da će neko pažljivo proučiti taj materijal i otkriti da tu nešto nije u redu.
Tada ni oni znali da će se jednog dana pojaviti internet i da neće moći blokirati informacije, da će se pojaviti tehnike kojima se lako dokazuje svaka falsifikovana i montirana fotografija i video.
Stručnjaci su ustanovili nepodudarnost filmskih kadrova snimljenih navodno na Mesecu sa fotografijama koje su ‘astronauti’ tamo napravili; na TV snimcima se gotovo i ne vidi da oni prave fotografije, kao da je reč o sasvim odvojenim dešavanjima. Zatim, i na tim kadrovima i na fotografijama, navodno napravljenim na Mesecu, vide se nemogući svetlosni efekti.
Šta reći na kraju sem, da dan, danas NASA nema tehnologiju da pošalje čoveka na Mesec i da ga sigurno vrati na zemlju. To će možda biti moguće u budućnosti, ali za mnogo, mnogo godina. Oni će i dalje veličati njihov ‘neviđeni podvig’ i iznositi neke nove činjenice u vezi letova, a na svetu je da zaključi da li je to stvarno istina.
Sve govori da nije !