Osnovni oblik ljudske komunikacije je reč. Tako i Biblija kaže. ‘ U početku beše reč’. U Indiji se kaže da je prelaz reči u stvarnost ‘otvaranje’. poput otvaranja pupoljka. Uostalom, i kod nas postoji izreka – ‘Lepa reč i gvozdena vrata otvara’, a u poznatojpriči o Ali Babi i 40 razbojnika, magična je upravo fraza ‘ Sezame, otvori se’. Da li zaista postoje reči moći kojima se postiže duhovni preobražaj? Da li je znanje o mantrama dostupno samo nekolicini izabranih. U čemu je moć kletve?
Reči su žigovi svesti, rezultati ili tačnije – stanice beskrajnog niza iskustava, koja dolaze iz nezamislivo daleke prošlosti u sadašnjost,a koja su svesna da odlaze u podjednako nezamislivu budućnost. Jezik je kao takav, ne samo sredstvo sporazumevanja među ljudima, već i oblik prisvajanja i identifikacije vremena sa čovekovom, pre svega, misaonom aktivnošću.
Ali isto tako, poput molitve i magisjkog zazivanja, on je sredstvo sporazumevanja bića sa Bogom, odnosno natprirodnim silama.
Brojne su naizgled beznačajne formule koje se tradiconalno vezuju za magijske obrede, a koje okultisti nazivaju tehnikama korišćenja malo poznatih prirodnih zakona kako bi se dostiglo ono što se kod laika naziva čudom. Čuda se ne dešavaju u suprotnosti sa prirodom, već samo u suprotnosti sa onim što je nama poznato kao priroda – reči Svetog Augustina. Od svih pravih čarobnjaka očekivalo se da znaju Reči Moći, kao što su kod gnotičara Abraxas – čijih sedam slova na grčkom jeziku, kabalistički prevedenih na brojeve, daju cifru 365, a na Persijskom ova reč znači Bog, a kod starih Egipćana – Anrehakata-sataja i Senantuta-batetsataja.
Prema verovanju jevrejskih kabalista, nedostižno Najveće Ime, silna Reč Moći, bila je Šemhamphoras, odnosno ‘podeljeno ime’ (skriveno u ‘Knjizi izlaska’ u 14. poglavlju, u stihovima 19, 20 i 21). Pomoću ovog imena se, prema kabalistimamoglo izvesti sve magijsko što postoji, ali su ga mogli koristiti samo posvećeni, a kasniji jevrejski pisci tvrde da je baš njega koristio sam Isus Hrist da bu pravio čuda. U najpoznatije u ovoj porodici reči svakako spada i reč Abrakadabra, za koju se danas smatra da pripada tek teatralnim mađioničarima. Međutim, treba znati da su nju i te kako koristili ozbiljni magičari i da je, kao takva, bila u upotrebi tokom celog srednje veka.
Reč ‘abrakadabra’ potiče od jevrejskog ‘abeg ad habra’, u značenju – uputi svoju munju do smrti. Raspored slova u obrnutom trouglu upravlja odozgo prema dole onim silama koje talisman nastoji zarobiti, pa tako i u ‘Rečniku simbola’ čitamo da ova formula, poput amajlija i talismana, pruža čoveku osećaj zaštite, dovodeći ga u sklad sa tajanstvenim zakonima koji upravljaju svetom i u vezi su sa višim silama. Majkl Plank u svojoj knjizi ‘Rečnik Spiritualnog’ piše: ‘Dovoljno je bilo nositi oko vrata ovakav filakter napisan u trougaonom rasporedu, pa da se otklone različite bolesti i izleči groznica’.
MISTIKA SLOVA
Izvesno je da nema tradicije u kojoj rečima i govoru nije pripisivana kreativna, manifestna moć. U hinduizmu i budizmu susrećemo se sa čitavim sistemom mantri (jedna od najpoznatijih i najmoćnijih je OM ili AUM), za koje se smatra da pokreće vibracije koje, prema ovim učenjima, tvore svet i preko kojih se učestvuje u prizivanju odgovarajućeg duhovnog stanja, odnosno postiže se duhovni preobražaj.
Svojim zvukom mantra doziva svoju sadržinu u stanju trenutne stvarnosti. Mantra je moć, ne samo govor koji svest može izbegavati ili osporavati. Zvuk mantre nije fizički zvuk (iako ona može biti praćena njime), već je to duhovni zvuk, pa se on i ne može čuti ušima, već samo srcem. Drugim rečima, mantra ima moć i smisao samo za upućene, za one koji su svesni njenog unutrašnjeg značenja.
Savremeno čovečanstvo ne može ni da zamisli koliko duboko su magičnu reč i govor iskusile drevne civilizacije, a to je imalo ogroman uticaj na celokupan život, posebno na religiozne aspekte. U Kabali se, a isto tako i u sufizmu, na simboličkom značenju slova temelji vrlo razvijena mistična nauka, aktuelna i u našem vremenu. Kabala uči da slova jevrejske abecede imaju tvoračku moć, koju čovek ne može do kraja da spozna. Evo rečitog zapisa koji o tome pronalazimo u ‘Tajnoj nauci drevnih Hebreja’: ‘Stara kablistička tradicija uči kako je zvuk svojevrsna sila, a posebno zvuk izgovorene reči. Postoji i tvrdnja da je svemir stvoren i uz pomoć zvuka. Sefer jecirah ili ‘Knjiga oblikovanja’ kaže da su 22 slova, u stvari, oblikovala glas, tako da su se mogla čuti. Prema Kabali, snaga izgovorene reči je takva da četveroslovno ime Tetragramaton (srednjevekovni helenizovani izraz koji se koristio umesto naziva JHVH) pobožni Jevreji nikada ne izgovaraju. To ime se obično zamenjuje drugim četveroslovnim imenom, recimo – Andi, što se izgovara kao Andonai, a znači ‘biti’. Ispravno izgovoriti JHVH zna samo nekolicina posvećenih, jer je to velika tajna. Kabalisti kažu da se ime ne izgovara baš kao ‘Jehovah’, kako se to obično čini.
Sufizam se, takođe, razmahao na ovom području, promovišući proricanje na osnovu slova i njima odgovarajućih značenja u svojevrsnu nauku. Dawah je metoda tajnog magijskog zazivanja i počiva na pretpostavljenoj vezi između slova arapskog alfabeta, božanskih atributa, brojeva, četiri elementa, sedam planeta i 12 znakova zodijaka. Onaj ko poseduje tajnu slova, drži ključ stvaranja.
ODJEK U NEVIDLJIVOM SVETU
Slične šifrovane kodove nalazimo i kod skandinavskih runa, ili irskog ogama. Runskoj abecedi, sem alfabetskog, pripisivan je i čarobni proročki značaj. Tradicionalno u vlasništvu jednookog boga Odina, gospodara mudrosti, smrti i ponovnog rođenja, nju su koristili gospodari runa da bi nekoga opčinili, izlečili bolesne, zaštitili sveta mesta ili zavirili u budućnost. I sama reč ‘rune’ označava ‘tajnu’, u svojoj najranijoj upotrebi na engleskom i srodnim jezicima.
Irsko ‘Ogamsko pismo’ takođe simboliše magični i mračni deo keltskog predanja. Ono predstavlja takozvanu vegetalnu abecedu, jer svako slovo ima ime nekog stabla, a zanimljivo je da su ogamska slova, koja su veoma jednostavna i bez ijedne zakrivljene linije, prvobitno i stvorena u svrhu urezivanja u drvo. Reči i rečenice od njih nastale često se tiču proricanja ili imaju magisjki značaj. Ime umrlog se urezivalo ogamskim pismom kako bi se on zadržao u grobu i kako bi mu se naložilo da se više ne meša sa živima.
Zanimljivo je da su Kelti, sem ogamskog, poznavali i obično pismo, ali su između njih pravili načelnu razliku.
Tajna skrivenih moći reči ili zvuka, koja formira ključ u zagonetkama ostvarenog i stvaralaštvu, kao što otkriva prirodu stvari i pojavnog života, bila je dobro poznata posmatraču starijih vremena. Povezivanje reči sa besmrtnim životnim načelom susrećemo kod Indijanaca iz Južne Amerike, posebno u verovanjima Taulipanga, za koje čovek ima pet duša, od kojih samo jedan dospeva posle fizičke smrti na drugi svet. A to je duša koja ‘sadrži reč’ i koja povremeno napušta telo – za vreme sna. Kod naroda Kanaka iz Nove Kaledonije reč je čin, i to početni čin, odakle i kletva (koja se tradicionalno smatra apsolutnim oružjem) ima tako strašnu moć, ne zbog snage onoga ko proklinje, jer čovek sam nema nikakve snage, već zbog čina koji je reč božja ili reč prizvanog totema, a koji preseca plimu života i uništava prokletog čoveka.
To nas već vraća ipodručju univerzalnosti religijske misli, makar po pitanju nekih od kapitalnih učenja. U ‘Bible de Jerusalem’, tako čitamo: ”Stari zavet sadrži temu Reči Božje i Reči Mudrosti, koja je postojala pre sveta, u Bogu. Reč je ta koja je sve stvorila, poslana je na zemlju da otkrije tajne Božje volje, a vrativši se Bogu, završila je svoju misao. Ako je reč moć, mogu li se njome prizvati i njene latentne potencije, odnosno ono što očituje? Gotovo da se čitava magija zasniva na tom uverenju. U Srednjem veku, veza između magijskih obreda i mističnih jezičkih fraza bila je tako tesna da engleska reč ‘grammary’, iz koje je izvedena reč gramatika, nije označavala samo sisteme pravilne upotrebe jezika, već i detaljna uputstva za izvođenje magijskih obreda. Shodno tome, srdnjevekovni magijski priručnici bili su nazvani grimorijima.
Suština prirode reči ne iscrpljuje se njihovim sadašnjim značnjem, niti je njihov značaj ograničen na njihovu korisnost, kao prenosioca misli i ideja, već one izražavaju u isto vreme i kvalitete koji nisu prevodljivi u pojmove, baš kao i melodija, koja, možda udružena sa pojmovnim značenjem, ne mož biti opisana rečima ili bilo kakvim drugim sredstvima izražavanja.
Za kraj, setimo se čarobnih reči koje je svaki čovek koristio dok je bio dete: ‘Ćiri bu, ćiri ba …
Izvor: conopljanews