Ezoterično i okultno

Nemanja Radulović (1978) radi na Filološkom fakultetu kao asistent za Narodnu književnost na Katedri za srpsku književnost.
Prethodne godine objavio je dve zanimljive knjige: „Podzemni tok” (Ezoterično i okultno u srpskoj književnosti) i „Slika sveta u srpskim narodnim bajkama”. Trenutno je pred odbranom doktorske disertacije o usmenoj prozi. Knjigu „Podzemni tok” objavio je „Službeni glasnik”. U nekim drugim sredinama, poput francuske ili ruske, ističe Radulović, dosta je pisano o ezoteričnom i okultnom u književnosti. Kod nas, književna istorija ovoj temi nije posvetila mnogo pažnje. Pored duha pozitivizma ili afirmisanja realizma, tome je doprinela i apartnost same oblasti. I kada je pominjano prisustvo takvih tema kod nekih pisaca, retko se zalazilo u detalje (nauka se najviše bavila Njegoševom „Lučom mikrokozmom”). Autor je hteo da studije o pojedinim piscima okrenutim ezoteričnom spoji u jednu vrstu pregleda. Danas kada templari, masoni i iluminati izviruju iz trilera, filmova, popularne literature o ezoteriji, ovakva tema može delovati senzacionalistički. Radi se, međutim, o klasičnom književnoistorijskom istraživanju obrade jedne grupe tema u književnosti, isto kao što bi se, na primer, pratilo mesto antičke mitologije u evropskoj literaturi. Pitamo ga zašto je naslov knjige „Podzemni tok”? – Nauke poput kabale ili alhemije jesu tajne; ali pre se radi o podzemnom prisustvu u samoj srpskoj književnosti. Pisci koji su se okretali okultizmu kao izvoru nisu brojni i uglavnom nisu oni najvažniji; a posle je i sama kritika prema takvim temama bila nezainteresovana – objašnjava Radulović. Masonerija (kod Sarajlije), kabala (kod Kodera), teozofija (kod Dragutina Ilića), antropozofija, hrišćanski ezoterizam, spiritizam, donekle i islamski ezoterizam – učenja su na koja se nailazi, bilo u vidu izvora, bilo u vidu moguće paralele. Ne treba zamišljati da su pisci bili u nekakvim tajnim udruženjima, dosta toga je bilo – kao i danas, uostalom – kroz literaturu prisutno u obrazovanim krugovima, deo atmosfere, duha vremena, nekad i mode. Studiju „Slika sveta u srpskim narodnim bajkama” objavio je Institut za književnost i umetnost iz Beograda. Knjiga je dorađen magistarski rad. Autor je pregledao štampane zbirke 19. veka i rukopisne iz etnografske zbirke Arhiva SANU. Posebna pažnja posvećena je zapisima Vuka Karadžića. Bajka je, ističe Radulović, prozni oblik o kojem je u folkloristici verovatno najviše pisano, teorija i pristupa ima mnoštvo: od danas aktuelnih teorija o nastanku bajke iz obreda inicijacije ili iz šamanizma, pa do psiholoških jungijanskih tumačenja bajke kao nosioca arhetipskih sadržaja. Autor je pokušao da pruži sintetički prikaz srpske narodne bajke. Prvenstveno su ga zanimale književne, preciznije, stilske osobine. Nemoguće je, naravno, zaobići etnologiju i udeo narodnog života u bajci, ali ono što je posebno interesantno jeste kako se bajka od toga udaljava i postaje usmeno umetničko delo. U njoj je jak patrijarhalni pogled na svet, ali se slojevi različite starosti prepliću: arhaični religijski slojevi stoje naporedo sa društvenom stvarnošću 19. veka, mešaju se ruralno i aristokratsko. To je moguće upravo zato što bajka sve čisti kroz svoje sito i saobražava jednom specifičnom stilu. Magija je, primera radi, podjednako deo narodnog života (i tu se bajka podudara sa mestom magije u etnografiji), ali je isto tako deo i samog pripovedanja.