Avetinjski autostoperi, duhovi nastradalih u saobraćajnim nesrećama, prikaze koje iskaču pred vozila, samo su deo onoga što čeka noćne vozače. Ni poslovično hladni Englezi ne ostaju ravnodušni kada se nađu oči u oči sa utvarama od kojih se diže kosa na glavi…!
Prikaze koje opsedaju drumove odvajkada zaokupljaju pažnju i raspaljuju maštu ljubitelja onostranog, a teško je utvrditi kada su priče, svaka jezivija od druge, počele da se šire – verovatno još u vreme prvih putovanja, dok su drevne putnike vrebale brojne opasnosti u nepoznatim predelima.
Ali, zbog čega su priče o drumskim utvarama danas toliko popularne, u doba modernih auto-puteva i napredne tehnologije, ostaje da utvrde psiholozi, sociolozi i drugi stručnjaci za ljudsko ponašanje. Da li je u pitanju samo potreba čoveka da kroz susrete sa svetom nestvarnog izaziva jezu i suženo stanje svesti u kojem se oseća i doživljava i ono čega nema, ili možda iza svega, svih psiholoških i racionalnih objašnjenja, postoji osnova da se poveruje kako u tim pričama nečega ipak ima, i da su pojedini ljudi, vrlo često trezveni, psihički stabilni i nimalo skloni paranormalno, zaista bili svedoci zbivanja i fenomena koje nauka danas nije u stanju da objasni? U takvim slučajevima teško je sve odbaciti i pripisati imaginaciji, varkama čula, halucinacijama usled premora ili najjednostavije u nameri da se okolina i javnost iz nekih razloga obmanu i da se privuče pažnja štame i medija. Učesnici sablasnih zbivanja ponekad čak i ne žele da otkriju svoj identitet, pa je utoliko teže tvrditi da imaju želju za sticanjem popularnosti. A s druge strane, ne treba zaboraviti da se mnogo puta preklapaju do u detalje iskazi i opisi osoba koje međusobno nikada nisu kontaktirale, niti su do tada čule za sličnu priču.
NESTAO U VOŽNJI
Blekvol tunel u londonskom predgrađu Grinvič mesto je gde od 1972. godine pojavljuje mladić u kožnoj odeći, zaustavlja motocikliste i onda volšebno nestaje u toku vožnje. Jean od onih koji su ga povezli, uspeo je da sazna adresu svog saputnika, a kada je stigao do severne obale Temze i okrenuo se da nešto kaže mladom čoveku, sedište iza njega bilo je prazno. Prva reakcija mu je bila da okrene vozilo i ponovo prođe kroz tunel, u strahu da je nepoznati negde usput pao sa motocikla, ali ga nije bilo. Sledećeg dana, otišao je na adresu koju mu je putnik dao i saznao je da jeon stradao još pre nekoliko godina u nesreći. Interesantan dodatak ovoj priči može se naći u ‘Fortion Tajmsu’ od juna 1994. godine u pismu ROja Dena iz Haroua. Početkom 60-tih on i njegova supruga bili su u kući njegovog tasta u Blekvoj Lejnu, u neposrednoj blizini tunela. Jedne tamne, vlažne večeri, začuli su škripu automobilskih guma, zvuk kočenja a zatim tup udarac: motociklista je udario u ivičnjak, odbio se od saobraćajni znak i poginuo na mestu. Nedelju dana kasnije, Dentove su probudili u dva sata iza ponoći identični zvuci, ali ovoga puta nije bili ni vozila ni nesreće. Dilivud Lejn, blizu Grejvsenda u Kentu, mesto je gde je u ksanim noćnim satima u novembru 1992. godine bračni par, koji nije želeo da bude imenovan, vraćajući se kući iz posete prijateljima, ugledao priliku koja se jednostavno niotkuda pojavila na središnjoj liniji puta. Vozač je zaokrenuo da je ne bi udario, ali kada su se zaustavili, žene u crnom, kako su je opisali, nigde nije bilo! Na putu A-229, blizu Krenbruka u Kentu, u subotu, 26. juna 1999. godine, u dva iza ponoći, Bob Prous, brat glumca Dejvida Prousa, prolazio je kroz selo Hartli, kada su farovi njegovih kola osvatlili figuru na putu. Prous je čoveka opisao kao plavokosog, izrazito visokog muškarca, koji je mirno stajao, sa rukama spuštenim pored tela, i tvrdio da pri toj brzini nije mogao da izbegne gaženje- ali, na mestu ‘nesreće’, nije bilo ni leša ni povređenog. U toku te godine, međutim, na putu kroz Hartli desilo se nekoliko teških udesa.
Još veći šok doživeo je Piter Lesli, iz istočnog Finčlija, na putu a-41 prema Stenmoru, u večernjim satima 13. oktobra 1985. godine. Ispred njega se iznanada našao čovek sa dobermanom na uzici. Udarac je bio neizbežan, i Lesli je video kako obe figure odlaze pod kola, čuo čovekov krik i cviljenje psa, a zatim ih u retrovizoru video kako leže na putu. Ali, kada je zaustavio vozilo i zakoračio na put, ‘unesrćeni’ su nestali. Slučaj je prijavio policiji, koja je pregledala okolinu ali nije mogla da nađe tragove udesa niti bilo kakva oštećenja na kolima Pitera Leslija.
IZLAZE IZ GROBOVA
Sa puta A-34 kod Riketi Bridža, u blizini Njuberija, u Berkšajru, oktobra 1996. godine počele su da stižu alarmantne vesti i to upravo od radnika obezbeđenja firme ‘Pinkerton’, koji su bili angažovani da čuvaju konstrukciju mosta u izgradnji vrednu sto miliona funti. U toku šest nedelja, oni su prijavili više puta da su videli ljudske siluete kako niću lebde duž kolovoza na RIketi Bridžu. Viđenja su pripisana uznemirenosti koju su izazivali radovi na zemljištu gde su sahranjeni plemići i konjanici poginuli u drugoj bici za Njuberi 1644. godine.
Na zahtev konstruktora mosta Kostejna, garda je pokušala da goni pojave, ali su one bile neuhvatljive. Zvanični službenik, reagujući na podsmehe u štampi, izjavio je: ‘To nije stvar za smejanje. Ljudi koji us videli te pojave bili su zaista preplašeni. Mi smo sigurni da su to duhovi vojnika čiji su grobovi sada oskrnavljeni’. Kapelan Džon Hadson, kojeg su doveli iz ‘Pinkertona’, potvrdio je da viđenja treba shvatiti ozbiljno i rekao da će, ako bude neophodno, preporučiti egzorcizam. Da li je ritual, makar u diskreciji, zaista obavljen, nije obelodanjeno, ali se o sablasnim zbivanjima više nije čulo.
Još jedno posednuće drumova, ovog puta u Somersetu, povezuje se sa događajima u davnoj prošlosti. Ovoga puta reče je o From Roudu, u blizini zamka Nani, gde je zloglasni sudija Džefris držao svoja krvava zasedanja, posle kojih su njegove žrtve završavale na vešalima duž puta. Od strane policijskog načelnika Džona Lija potvrđeno je da su, još od 70-tih godina, stizale prijave o čudnim dešavanjima na toj saobraćajnici. U jednom slučaju zbunjeni vozač došao je u policijsku stanicu i rekao da je povezao čoveka koji je zatim nestao. On je bio toliko zabrinut da je saputnik možda negde ispao iz kola, da je policijska ekipa otišla da pretraži žbunje, ali ništa nije pronađeno.
Čini se, međutim, da su ovde na delu i ovovremenski duhovi, jer svedok pod imenom Evans, koji nije želeo da otkrije pravi identitet, sredinom sedamdesetih godina povezao je čoveka, koji se smestio na zadnje sedište, žaleći da mu je hladno. Kada mu je Evans postavio pitanje kuda putuje, nije bilo odgovora – stoper je tajanstveno iščezao iz kola! U drugoj prilici, istu osobu, ili pojavu, video je na sredini puta, i nastojeći da ga izbegne, naleteo je na uličnu svetiljku. Lokalne glasine tvrde da je u pitanju biciklista koji je ovde poginuo pod točkovima automobila, proklevši sve vozače pre nego što je izdahnuo, a sada se njegov duh ponaša osvetnički, nastojeći da izazove nesreće! Očevici ga opisuju kao 35-godišnjaka, u sportskoj jakni i flanelskim pantalonama, koji povremeno stopira a onda nestaje pre ulaza u mesto Kritčil.
Fantomska stoperka na Halbert Roudu, blizu Portsmauta, u kišnoj noći zaustavila je vozača u blizini mesnog groblja i on je prihvatio da je poveze na adresu koju mu je dala, u Lej Parku. Za vreme vožnje, devojka je govorila vrlo malo. Stigavši na odredište, vozač se okrenuo da se obrati saputnici, ali nje nije bilo u kolima! Nikako nije mogla neopaženo da napusti vozilo i još pri toj brzini, a na mestu gde je sedela još uvek se nalazio mokri otisak.
OSMEH SABLASTI
U petak, 6.januara 2000. godine, oko 6 i 45 izjutra, na putu A-251, dve milje severoistočno od mesta Vju, blizu Ašforda u Kentu, 53-godišnji Kejt Skejls, putujući na posao, na uskom i vijugavom putu oivičenom šumom, u jednoj krivini naleteo je na ženu koja je stajala na sredini puta. Bilo je ksano da je izbegne i Skejls je osetio udarac i video kako pada pod kola. Nepoznata je imala između 30 i 35 godina, plave kose do ramena i u dugačkom, tamnom zimskom kaputu. Ono što je vozača naročito užasnulo, bilo je njeno ponašanje koje je zapazio u tom deliću sekunde: ‘Ona nije nin pokušala da se skloni sa puta, već me je samo gledala i smeškala se dok sam je udarao. Sigurno sam je udario, osetio sam udar na prednjem delu kola’ – priča Kejt Skejls.
Kao i što može da se pretpostavi, kada je zapanjeni Skejls iskočio iz vozila da pritekne u pomoć postradaloj, nje nije bilo ni od korova! Policija, koju je pozvao, pretražila je svu okolinu poznatu kao Vajt Hil, ali nije pronašla ‘žrtvu’ udesa, ali za razliku od drugih sličnih slučajeva, na vozilu Kejta Skejlsa bili su tragovi sudara sa nečim, pored ostalog slomljeno je bočno ogledalo! Akter ovog događaja do tada nije znao za posednutost Vaj Hila i priču o tome kako je desetak godina ranije na tom mestu ženu sličnog izgleda ubio njen muž!
Pogled sablasti nikada neće zaboraviti ni Dejvid Binghem, koji je 2. januara 1996. godine na Mur Lejnu, blizu Birmingema, svojim vodoinstalaterskim kombijem udario pešaka. Dogodilo se to pedeset minuta posle ponoći, dok je vozio pored gradskog groblja, a silueta muškarca iznenada se stvorila ispred njega. Zaustavivši se smesta, Binghem nije našao traga povređenoj osobi, krv ili štetu na kombiju. Šokiran događajem, prijavio je slučaj policijskoj stanici na Kvins Roudu. Policijski portparol je izjavio: ‘To nije prvi put da se sablasna prikazanja događaju u toj oblasti. Taj gospodin je ubeđen da je video duha i on je zaista izvan sebe. Bio je bled baš kao duh i zaista se tresao’. Dejvid Binghem je dan posle incidenta izjavio: ‘Nikada neću zaboraviti čovekove oči kako bulje u mene pre nego što sam ga udario. Nisam verovao u duhove, ali ovo me je nateralo da o tome ponovo razmislim. Tamo je definitivno nekoga bilo. Jedino objašnjenje jda da je to bio duh’.
Na Mur Lejnu, inače, fabrički radnici, koji prolaze stazom pored kanala, često viđaju plavokosog čoveka, starog oko 30 godina, obučenog u pilotsku uniformu RAF-a iz Drugog svetskog rata, kako polako korača prema groblju ili u drugoj prilici, hoda preko vode i nestaje.
DUH SA BATERIJSKOM LAMPOM
Prikaza sredovečnog, visokog muškarca, razbarušene, sede kose, u sivom kišnom mantilu, sa baterijskom lampom u ruci, u poslednje četiri decenije u više navrata je viđena na Taunton Roudu, na putu A-38, u blizini Velingtona. Gospođa Keti Svitenbank iz Tauntona naglo je skrenula u neuspešnom pokušaju da izbegne čoveka koji je stajao na putu sa uperenom baterijskom lampom. Kada se zaustavila, on je iščezao.
Objavljivanje njenog iskustva, bio je podsticaj i za druge da ispričaju svoje doživljaje. Jedan vozač teretnjaka mislio je da je nekog udario, a motociklista je slomio nogu u pokušaju da skretanjem izbegne sedokosog muškarca, oko četiri milje zapadno od mesta gde ga je Kejt susrela.
Najupečatljiviji doživljaj sa ovom utvarom imao je Harold Ansvort, vozač drumske krstarice na duge staze, koji je čoveka sa baterijskom lampom povezao 1958. godine, oko 3 sata iza ponoći iz Blekberda do Bim Bridža. Za vreme vožnje, po veoma rđavom vremenu, saputnik je na toliko morbidan način opisivao nesreće koje su se na tom putu dešavale, da je Ansvortu laknulo kada je napustio vozilo.
Ali, nekoliko večeri kasnije, sedokosi u sivom kaputu ponovo ga je zaustavio na istom mestu i ovoga puta zamolio da pričeka dok ne pokupi neke pakete. Harold Ansvor čekao je dvadeset minuta i kako se nepoznati sa baterijskom lampom nije pojavljivao, nastavio je put. Nekoliko milja dalje, kof kafea ‘Morgan Transport’, video je figuru sa svetiljkom, i pomislio da je neki vozač u nevolji. Zaustavio je vozilo, i na svoje iznenađenje video da je to čovek u sivom, koji mu preti stisnutom pesnicom! Kosa mu se digla na glavi, jer je shvatio da nikako nije mogao da ovde stigne pre njega, a ni jedno vozilo u međuvremenu nije prošlo koje bi ga pokupilo! Pokrenuo je teretnjak u panici, i tada je prikaza iskočila ispred njega. Uprkos činjenici da je čovek morao biti udaren, kada je Ansvort izašao iz kabine i potrčao prema mestu neseće, ovaj je i dalje stajao na istom mestu, mašući pesnicom i proklinjući ga što ga nije sačekao! Onda mu je okrenuo leđa i – trenutno iščezao… Harold je, naravno, pobegao što je brže mogao.
Isti lik viđen je i jedne večeri 1973. desetak milja dalje, prema Tauntonu, kada je gospođa Tejor skrenula da bi izbegla čoveka u kišnom mantilu sa baterijskom lampom u ruci, koji je sagnuo glavu kao da nešto traži na zemlji. Kda je izašla iz kola da ga izgrdi, on je nestao. I 1991. godine, jedna žena završila je u kanalu pored puta jer je spodoba u mantilu na sredini puta mahala baterijskom lampom. Razljućena, pošla je da mu kaže šta misli, ali put je bio – potpuno prazan!