Nije slučajnost što drevne paganske misterijske religije kao i brojna mistična bratstva (kao što su teozofi i rozenkrojceri) govore o „eliti“ koja se ponekada naziva „Veliko Belo Bratstvo“, „Majstori“ ili „Mahatme“. Madam Blavacki, osnivač teozofije, smatra da je to grupa bića koja nastoji da rukovodi i upravlja sudbinom smrtnog čoveka. Ponekada se za ovu „elitu“ smatra da je ne sačinjavaju ljudska bića ili, u nekim slučajevima, veruje se da su to „visoko razvijena“ ili savršena ljudska bića. Predak ove „elite“ je daimon drevnih grčkih pagane od koga, u stvari, dobijamo reč “ demon“. Tako, se hrišćanske tačke gledišta, nema sumnje da takva nevidljiva „elita“ postoji, i poznata je sledbenicima Hrista kao vojska palih anđela, demonska vojska. Ovo mnoštvo ulazi u naš svet kroz greh i jeres, kao i putem okultnih upražnjavanja svakojake vrste (počev od naoko „nevinih“ stvari kao što je horoskop pa sve do prakse „channeling“ (kanalisanja) koja je tipična za Novo Doba). Sada su, međutim, pali anđeli pronašli nov i zapanjujući način da uđu u svet ljudi. Dok su u prethodnoj generaciji samo „ćaknuti“ i mentalno i emocionalno poremećeni verovali u leteće tanjire, danas više od polovine stanovnika SAD, prema „Tajmu“ istraživanjima, prihvata stvarnost stranih posetilaca. Naročito „mnogi sledbenici Novog Doba veruju u neindentifikovane leteće objekte“, prema časopisu „Tajm“, „sa neobičnim vanzemaljcima koji odavno posećuju planetu zemlju sa još udaljenijih planeta, šireći mudrost koja je, između ostalog, stvorila i Stounhendž i egipatske piramide.“ Mada ima puno literature u vezi letećih tanjira, najugledniji „propovednik“ je Whitley Strieber (Vitli Štrajber) koji je u svoje dve najnovije knjige opisao sopstvena iskustva: „Zajednica: istinita priča“ (1987), a potom „Transformacija: prodor“ (1988). Obe knjige bile su na listi bestselera, a autor se pojavio u brojnim TV-intervjuima, delimično zato što piše dobro i što je kontaktirao sa mnogim naučnicima. Mada Štrajber kaže da nikada nije bio zainteresovan za leteće tanjire i da ništa nije čitao o tome, „ovo je priča“, piše u prvoj knjizi, „o pokušajima jednog čoveka da se bori sa neshvatljivim i razarajućim napadima iz nepoznate sfere. To je istinska priča utoliko ukoliko sam u stanju da je opišem. Po svoj prilici j a sam imao validan lični susret sa inteligentnim neljudskim bićima. Ali, ko bi ona mogla biti i odakle su došla? Da li su ona zlodusi ili demoni… ili posetioci?“ Počev od decembra 1985, Štrajber i njegova porodica doživeli su čitavu seriju snoviđenja svetlosti, glasova, dodira i „noćnih posetilaca sa glavama poput grdosija.“ U početku“, rekao je, „mislio sam da ću poludeti. Ali prošao sam psihološke testove i neurološki pregled, razgovarao sam sa tri psihologa i tri psihijatra i svrstali su me među normalne u svakom pogledu… Posetioci su umarširali pravo usred života jednog indiferentnog skeptika bez momenta oklevanja.“ Činjenica da Štrajberova prva knjiga „Zajednica“ takođe sadrži zvanične izjave medicine u pogledu njegove normalnosti i zdravlja kao i prepise hipnotičkih sesija (isticao je detalje svog iskustva) i da imenuje istaknute naučnike iz mnogih oblasti koji su mu pomagali dodaje ton istinitosti njegovoj zastrašujućoj priči. On razmišlja da bi njegovi posetioci mogli biti: „sa druge planete ili planeta; „sa zemlje, ali tako različiti od nas da nismo do sada ni shvatali da su oni čak stvarni; „iz drugog aspekta prostoravremenaiz druge dimenzije „iz ove dimenzije u prostoru ali ne u vremenu; drugim rečima, vremensko putovanje naših potomaka u njihovu sopstvenu prošlost (našu sadašnjost); „iz nas samih; „izvesna halucinatorna vijuga u umu, ili „jedan vid ljudske vrste“ – možda duhovi ili, još bolje, „možda smo vi i ja larve a „posetioci“ su ljudska bića u zrelom obliku.“ Njegovo objašnjenje je uverljivo zbog očigledne objektivnosti: on projektuje sebe kao nevinog posmatrača koji nije ni na koji način odgovoran za ovaj bizaran susret. Međutim, ako pogledamo na autora izvan stranica ove knjige, otkrićemo da je on pisac nekoliko horor-priča koje su slične doživljajima u njegovom stvarnom životu. Kao što je jedan kritičar istakao: „Zajednica izgleda kao kraj logičnog razvoja koji vodi od fiktivne strane bestseler liste do nefiktivne strane“ (Thomas Dirch u „The Nation“, mart 1987). Veoma je značajno otkriće da je autor bio pripadnik i učenik Gurđijevljeve fondacije, kultne grupe čije učenje naglašava „razvoj latentnih snaga u ljudskoj psihi“, i čiji je duhovni eklekticizam danas omiljen među novodopcima. Očigledno autorova uloga nije bila pasivna kao što bi on naveo svoje čitaoce da poveruju; on je – nesvesno, bez sumnje predisponirao sebe za saučesništvo u takvom iskustvu. I čovek može lakše shvatiti zašto su mu „vanzemaljci“ rekli: „Ti si naš izabranik.“ Mada on iznosi različite ideje i teorije iz svega religije i filosofije i primenjuje ih na njegovu temu – sve iz hindu-mitologije do ratovanja Antonija Velikog sa demonima religija i Bog u tradicionalnom smislu su uočljivo odsutni iz njegovog mišljenja i on zagovara ideju da je nauka jedini „ključ“ za razumevanje ovih iskustava. Ali, kao što je jeromonah Serafim (Rouz) pisao u svojoj studiji o letećim tanjirima: „Naučna fantastika je dala slike, evolucija je stvorila filosofiju a tehnologija svemirskog doba priuštila je uverljivost za takve susrete“ (Jeromon. S. Rouz, „Pravoslavlje i religija budućnosti“, str. 120). Umesto bezgranične žeđi za Bogom, mi imamo „veliku žeđ za kontaktima sa superiornim umovima koji će rukovoditi našom jadnom, izmučenom, grozničavom planetom (Žak Vale). Zaista, i sam pisac „Zajednice“ je vatreni ekolog sa apokaliptičnim osećajem razorne štete koju čovek nanosi svojoj planeti. Štrajber u svojim knjigama jasno izlaže da ovi „posetioci“ kontrolišu um i vrše uticaj na ljudsku rasu na način koji bi se u klasičnom smislu opisao kao okultan. Pravoslavni čitalac se ledi kada, na jednom mestu, autor otkriva da može „prizvati“ ove „posetioce“ po volji i doživeti neku vrstu „zajedništva“ sa njima na način koji je jasno medijumski. Svaki pravoslavni Hrišćanin koji je iole upućen u žitija svetitelja i spise Svetih Otaca nepogrešivo će shvatiti šta se ovde dešava. Uočljiva je sličnost između piščevih doživljaja i susreta svetitelja sa demonima. Čak i sam autor opisuje naročite mirise povezane sa njegovim „posetiocima“ među njima i miris sumpora koji on poredi sa mirisom šalitre na šibici. Njegovi „posetioci“ imaju zastrašujuće glave koje liče na insekte sa ogromnim očima koje on dovodi u vezu sa statuama paganske boginje Ištar. U „Transformaciji“ on piše: “ Imao sam apsolutno neopisivi osećaj opasnosti. Bio je to pakao na zemlji a ipak nisam mogao da se pomerim, nisam mogao da kriknem, i nisam mogao da pobegnem. Ležao sam nepomičan kao da sam mrtav, proživljavajući unutrašnje agonije. Sve je izgledalo monstruozno ružno, tako prljavo i mračno i zloslutno… Još se sećam te stvari kako puže, tako užasno ružna, ruke i noge kao u velikog insekta, oči uprte u mene.“ U svojoj drugoj knjizi Štrajber zaključuje da su mnogi od bliskih susreta koje je imao (i još uvek ima) tu bili zbog „uništenja mojeg verovanja u prihvaćenu paradigmu stvarnosti. I veoma su uspešni… mislim da je ishod ovakvih iskustava fundamentalno prestrojenje uma. To se dešava kada ljudi počnu da napuštaju stara, lažna uverenja…“ Istinitije reči nisu nikada izgovorene: vanzemaljci ga, od Hrišćanstva, vode ka Nju Ejdžu. Mada Štrajber sada veruje da su njegovi „posetioci“ vanzemaljci i da imaju fizički realitet, on ih takođe naziva „zlodusima“ i „onima koji izjedaju dušu“, koji imaju „mogućnost da uđu u um i utiču na misao“, i mnogo, mnogo gore od toga. On piše: „Sve više sam osećao kako ulazim u borbu koja bi mogla biti više čak i od borbe na život i smrt. To bi mogla biti bitka za moju dušu, moju bit, ili koji već deo mene koji je povezan sa večnim… Bilo je jasno da je baš u pitanju duša. Ljudi su imali osećanje kao da im neko izvlači dušu iz tela. Više osoba je videlo posetioce kada su bile blizu smrti.“ Uprkos svemu ovome, Štrajberova obmana je tako velika da može sa zanosom da kaže da „stoji do svakog pojedinca da traži sopstveni kontakt (sa ‘posetiocima’), da ga razvija ako se dogodi i da to iskoristi za… duhovni razvoj…“ Suprotno tome, Vladika Ignjatije Brjančaninov pisao je pre jednog veka: „Percepcija (opažanje) duhova čulom vida uvek nanosi ozledu, ponekada manju a ponekada veću, čoveku koji nema sposobnost duhovne percepcije… Biće neizostavno obmanut, neizostavno će ga privući, biće neizostavno zapečaćen pečatom varke… pečatom strahotne povrede duha; i što je gore, mogućnost ispravke i spasenja često je izgubljena. Ovo se dogodilo mnogima, zaista mnogima. To se dogodilo ne samo paganima čiji su žreci bili većim delom u otvorenoj komunikaciji sa demonima; to se dogodilo ne samo sa mnogim Hrišćanima koji ne poznaju tajne Hrišćanstva… to se (takođe) dogodilo sa mnogim podvižnicima i monasima…“ (iz: „Duša posle smrti“, str. 68). Kada ih nije „viđao“, Štrajber je ipak često „čuo“ njihove glasove, „kao da dolaze od malog govornika sa desne strane moje glave“. Bez ikakvih poteškoća on je shvatao da je to bilo slično paganskim proročištima drevnih vremena: „Proročišta u Delfima i mnoga druga mesta u drevnom svetu bila su kanali gde su bili proricači koji su u transu odgovarali na pitanja… Sa pojavom Hrišćanstva taj glas je zamro… Tako i glas koji ja slušam, kao i glasovi koji čuju moderni medijumi, poseduje drevno i uzvišeno ljudsko nasleđe… Bio sam sasvim u okviru tradicije ljudskog iskustva.“ Štrajber takođe govori o parapsihološkim moćima koje se iznenada pojavljuju, nepozvane, kod ljudi koji imaju iskustvo sa NLO: “ prekognicij a, očigledna telepatija, vantelesne percepcije i čak fizičke levitacije. Takvim ljudima često se događa da se ugase ulična svetla dok prolaze ulicom“. Štrajber zaključuje blagonaklono: „Ne mislim da smo čak i počeli da shvatamo posetioce. Sumnjam da smo prilično daleko od razumevanja kao što, na primer, ne shvatamo pesme kitova.“ Ali o. Serafim je pisao: „Takve priče o demonskim delovanjima bile su uobičajene u ranijim stolećima. Znak je duhovne krize danas što moderni čovek, zbog svoje gorde prosvećenosti i mudrosti postaje još jednom svestan takvih doživljaja – ali više nema hrišćanski okvir u kome bi ih objasnio… istinita procena NLO iskustava može se učiniti samo na osnovu hrišćanskih otkrovenja i iskustva, i dostupna je samo skromnom hrišćanskom verniku koji veruje ovim izvorima.“ Posle prikazivanja izuzetno uspešnih naučnofantastičnih filmova „Bliski susreti treće vrste“ i „E.T.“ (ITi) (koji je, nedavno, počeo ponovo da se daje), videli smo da se obnovilo interesovanje za fenomen NLO. Nesumnjivo će i dalje rasti kako Hrišćanstvo bledi na Zapadu a ljudi podešavaju svoje uho veoma drevnim „glasovima“, nekada utišanim prisustvom Sina Božijeg. Pravoslavni Hrišćanin, međutim, mora se držati spasenja koje nam je Hristos ponudio, jer, kao što je o. Serafim pisao, „on zna da čovek ne treba da se razvije u nešto više, niti ima ikakvog razloga da veruje da ima razvijenijih bića na drugim planetama; već dobro zna da zaista postoje više inteligencije u vasioni osim njega: njih ima dve vrste, i on nastoji da živi tako da bude sa onima koji služe Bogu (anđeli) i izbegne kontakt sa onima drugim koji su odbacili Boga (demoni)… ne oslanja se na sopstvene sposobnosti da pronikne u zamke demona, i stoga, čvrsto se drži Svetog Pisma i Crkve Hristove koji mu pružaju sve potrebno za život…“ („Pravoslavlje i religija budućnosti“, str. 144-145). O Arhanđele Gospodnji, ne ostavi nas nezaštićene od duhova zla u podnebesju! (iz molitve Sv. Arhangelu Mihailu).
Čovek iznad zvezda?
917 Pregleda