Zovu je Mora i demon je po kojem su nazvane noćne more, stiže noću, uzrokuje paralizu spavanja i srče životni dah
Ženski zloduh Mora može se provući kroz ključanicu ili pritvoren prozor u obliku noćnog leptira, muhe ili mušice. Seda osobi na prsa i izvlači iz nje životni dah kojim se hrani. Poseti ove noćne more mogu se prepoznati po tragovima na licu ili telu, koji se obično tumače zaležavanjem od pokrivača. Budući da ne uzrokuje smrt, već samo nelagodan san ili nemirno spavanje, smatra se više neugodnom pojavom, nego opasnim bićem.
Verovanje u Moru, Moricu, Morinu – biće nadnaravnih moći – rašireno je na celom našem prostoru. Znamo da je glavno Morino obiležje da noću dolazi mladim ljudima te im seda na prsa i davi ih.
U takvu stanju ljudi se ne mogu pomaknuti ni disati sve do jutra. Ovo biće javlja se na svim područjima širom sveta, a u zapisima se često spominje kako su ljudi za moru najsigurniji da zaista postoji.
Za moru narod veruje da je neudana mlada žena koja jednom kad se uda postaje vešticom. No veštica ponekad povremeno preuzima pojedine osobine more (i obratno) uz zadržavanje konstantnih značajki svoje demonske vrste. U zaštiti od napada More pučka vjerovanja upisuju željezne predmete s borbenim modalitetom od oruđa do oružja (igla, šilo, nož, makaze, sekira, srp).
Kažu Dalmatinci gde neko zaspi, mora počkomce dođe črez zasun ili otprti oblok u podobi metepulja, mesarice ili mušice. Sedne si na naše prsi i zvlači deh živlenja gda čovek senja nočne strahe…
Sandra Barešin zapisala je verovanje u mogućnost hvatanja more u bocu koju je potrebno zatvoriti ako se napadnuta osoba želi osloboditi njenog negativnog delovanja:
Meni je nona Momica pričala da mora u obliku osobe sidne na prsi i ne moreš je ulovit. Ko bi se ujutro umoran probudi, u mistu bi rekli: „Mora te umorila“. Stavljaš joj trapulu. Na primjer, staviš iglu ispod praga, pa da se ta osoba ujutro ubode. Ili blizu kreveta staviš bočicu sa čepom i onda se ona ne može pomokrit. Ujutro dođe molit da se boca otvori.
Mora u istoriji
Izvedenica reči “mora” dolazi od praindoeuropskog korena “mer”, koje se, osim kod slavenskih naroda, pojavljuje i u jezicima drugih evropskih naroda, primerice “nightmare” (noćna mora) u engleskom jeziku, “mahr” u nemačkom, “cauchemar” u francuskom ili “nachtmerrie” u nizozemskom. Iz pojma “mora” proizlazi u južnoslavenskim jezicima i izraz “noćna mora” te izreka “more me brige.
Verovanja u žensko biće koje u kasnim noćnim satima dolazi ljudima sedati na prsa i oduzimati im životnu snagu ima dugačak kontinuitet. Već je u 2. veku rimski lečnik Galen proučavao uzroke „epithalesa“ – medicinskog pojma koji uključuje tegobe prilikom disanja, pritisak u prsima te osećaj gušenja i paralize. U tradicijskoj kulturi svi ovi simptomi zapravo su se pripisivali zlu delovanju žene (ređe muškarca) iz zajednice koja bi u noći opsedala svoje žrtve.
U različitim evropskim društvima ljudi su se žalili da su noću opsednuti od strane veštica (ili mora). Žrtve ovakvih napada opisuju slične setove simptoma koji se danas pripisuju paralizi u snu i želučanim tegobama. Tokom poslednjih pet desetljeća većina ovakvih slučajeva shvatala se toliko ozbiljno da je dovela i do formalnih optužbi osoba za koje se pretpostavljalo da su vještice i/ili more.
Noćna mora nije bila samo simptom već je kroz halucinacijski sadržaj takođe bila i potvrda veštičje snage i moći manipulacije nad žrtvom, te u nekim zabeleženim slučajevima, vidljivi dokaz krivice. Iako je mora kategorizovana kao manifestacija paralize u snu tek u 20. veku, iskustvo paralize tema je medicinskih diskusija već vekovima.
Svi ljudi, u svakom vremenu i u svakoj kulturi, patili su od ovih užasa noći i interpretirali ih na najizopačenije načine. Vratimo li se u jako daleku istoriju, pronaći ćemo podatak o paralizi u snu još u kineskoj „Knjizi o snovima“ koja datira iz 400. godine pre Krista. „Rešenja“ za patnje prouzrokovane morom javljaju se u kasnim saksonskim manuskriptima, iako retko zapravo spominju simptome paralize u snu.
Opisi more pojavljuju se u engleskom jeziku u kasnom srednjem veku. Jedan rukopis iz 14. veka opisuje kako mora leži na ljudima po noći. Reč je uključena i u najranije tiskani englesko – latinski rečnik „Promptorium parvulorum“ iz 1499. godine, gde je prevedena kao Epialtes, vel effialtes, geronoxa, et strix. Jedan od najdetaljnije opisanih iskustava noćne more iz srednjeg veka govori o engleskom vitezu iz 12. veka Stephenu od Hoylanda koji opisuje „pritisak u snovima“ koji se atribuira demonu.
More i njihove manifestacije – paralize u snovima – izazivaju interes psihologa, psihijatara, neurologa, medicinskih antropologa, etnologa i folklorista. Zapravo je glavno medicinsko objašnjenje do 20. veka bilo bazirano na Galenovu viđenju da spavanje rezultira paralizom u snovima zbog problema sa želucem.
1950-ih suvremeni komparativni kulturalni aspekti paralize u snovima počinju dobivati akademsku pažnju. Posebice rad Roberta Nessa i Davida Hufforda, koji povezuje fenomen Old Hag ( verovanje da stara veštica jaše na prsima žrtve i tako je imobilizira. Iako paralizirana, žrtva sve čuje i vidi, no težina na prsima joj onemogućuje disanje. Uz fenomen prisutnosti onostranog i zlog u prostoriji, žrtve imaju realističnu percepciju vlastitog okruženja ali se ne mogu pomaknuti) u Newfoundlandu s paralizom u snovima i sličnim kulturalnim interpretacijama iz svih krajeva sveta. To je donelo društveno značenje za takvo iskustvo te privuklo veću pažnju u akademskim krugovima.