Suština reinkarnacije

Svako živo biće, pa i čovek, poseduje jednu „unutarnju komponentu“ kojoj je jedina „veza“ sa fizičkim telom to što se kroz njega Manifestuje – dajući mu život-nost. Ta suptilna „Komponenta“ ne može se spoznati neposredno našim čulima, kojima vršimo uobičajenu percepciju ovog relativnog sveta – pa niti svim onim „sofisticiranim pomagalima“ – ali njeno prisustvo, i uticaj, jeste savršeno izvesno! Medjutim, osećaj njenog prisustva nam je toliko prirodjen, normalan i podrazumevajući, da je uglavnom nikad ne predočavamo sopstvenoj svesti. …Naime; šta je „TO“ što udahnjuje život našem telu i što je suštinski nosioc pogonske snage, fizičkih i psihičkih aktivnosti i moći – a što napušta naše telo u trenutku fizičke smrti, ostavljajući ga beživotnim (bez-životnim)? – Ta, izuzetno suptilna, tvar jeste: DUŠA.

Duša je sedište „JA“, odnosno Principa svesti. Telo je samo „ljuštura“, „odelo“ iliti „vozilo“, kroz koju duša ispoljava svoje prisustvo, kroz koju vrši svoju funkciju u ovom svetu, i kroz koju snosi i posledice svojih postupaka koje izvrši boraveći u telu: kada me, recimo, nešto boli – to ne boli moje telo, već taj bol oseća, i registruje, moja Duša.

Duša je moje JASTVO. Ona predstavlja MENE (moje BIĆE), i ona je sedište kako moje više prirode – „istinskog JA“ – tako i moje niže, „životinjske“ prirode – tzv. „lažnog JA“. U indijskoj religijsko-filozofskoj misli postoji slikoviti prikaz duše kao „Bisera“ koji je zaprljan slojem blata odnosno prljavštine: Biser, jasno, predstavlja naše „istinsko JA“ a fil od blata naše „lažno JA“. …Siguran sam, dakle, da nije teško pogoditi u čemu je, onda, smisao našeg života i postojanja!

Svi mi se, u manjoj ili većoj meri, poistovećujemo sa perspektivom svog lažnog identiteta, i zbog toga smo nužno podložni lancu ponovnih rodjenja i smrti – procesu tzv. REINKARNACIJE. Taj proces nipošto nije slučajan fenomen, već ima za konkretan cilj to „Očišćenje Bisera“: naše razotkrivanje, i spoznaju, svoga „istinskog JA“, identifikaciju sa njim i, konačno, po tom svršenom Zadatku, oslobodjenje iz kruga ponovnih rodjenja i smrti („Kruga Patnje“, iliti Samsare – sansk).

„Istinsko JA“ je izvan vremena i prostora, izvan sveta suprotnosti, izvan ciklične egzistencije. „Istinsko JA“, odnosno „Čista svest“, stoga se nikada ne radja i nikad ne umire. Ono je večno i neuništivo! „Čista svest“ je suština svega; to je Apsolut – stanje nerazdvojenosti i nenapetosti, stanje apsolutnog mira, reda, harmonije, blaženstva itd.: to stanje jeste SAVRŠENSTVO. …Medjutim, postavlja se pitanje: Ako je savršenstvo naša istinska priroda, zašto smo mi onda ovako nesavršeni? – Odgovor je, začudjujuće ali istinito, zapravo veoma jednostavan: Zato što NISMO SVESNI toga da smo, izvorno, Savršeni; a nismo svesni toga jer se, kao u nekom hipnotičkom Snu, večito poistovećujemo sa svojim „lažnim JA“: EGO-om.

Većini ljudi tzv. „Zapadne civilizacije“ veoma je teško da razumeju, i prihvate, teoriju reinkarnacije. Njeno razumevanje samo po sebi nije ni teško, ni sporno (čak je savršeno logična stvar), ali ga oni sami sebi takvim čine. Zapadnjački EGO je veoma ekstrovertan, odnosno prvenstveno usmeren na spoljašnji, grubo-materijalni, odraz unutrašnje suštine stvari, dok je istočnjački mnogo „mekši“ – prijemčiviji za suptilne uvide u tanane vibracije te iste unutrašnje suštine. Jak zapadnjački EGO će sve da uradi da bi „svet prilagodio sebi“ i time „uspostavio harmoniju“, dok je istočnjački daleko „porozniji“, skloniji realnoj introspekciji, i spremniji da „menjanjem sebe“ ostvari tu harmoniju sa svetom. …No, iako sam „mentalni sklop“ odredjene civilizacije uspostavlja, i svakako sobom nosi, odredjene posebnosti (karakteristike) i principe, ova podela je ipak u suštini veoma uslovna, jer i mnogi zapadnjaci imaju tzv. „istočnjački EGO“, kao i obratno.

Pošto je EGO – pre svega jak EGO – zapravo nosioc i cenzor svih naših stavova i pogleda na svet, znači da je upravo on odgovoran za naše čvrsto robovanje materiji i, konačno, za našu nevericu u „selidbu duše“, odnosno za odbijanje realnog sagledavanja prave svrhe utelovljene duše. Čak, dajući prioritet oficijelnoj naučnoj misli – takvo nešto što bismo nazvali terminom „DUŠA“ zapravo ni ne postoji: organizam, navodno, funkcioniše samo na osnovu kojekakvih fizičko-fiziološko-biohemijskih procesa koji su, ne-lezi-vraže, eto, nekako i slučajno, dakle sasvim proizvoljno, samo-indukovani i koji nemaju nikakav dublji, realno bitni, smisao!…

EGO je suštinska LAŽ On nas navodi na želju (žudnju), i „trku“, za prividnim zadovoljstvima i stvara nam strah od, prividnih, nezadovoljstava. On nas zavodi svojim „zdravim razumom“ i kaže: „Grabi od života sve što možeš jer jednom se živi!“ – a što je, uzgred, verovatno i najveći povod, ali i „alibi“, za mnoge od najtežih zločina koje je ikada čovek čoveku učinio, ali i za sva ona naša „sitna“ svakodnevna „bezumlja“ i grehove. Mi mu, naravno nesvesni svojih postupaka, odgovornosti i posledica, podilazimo te ga na taj način održavamo i, što je još gore, produbljujemo svoju patnju. …Tako, baš zbog ubedjenja da je ovaj život jedini, ljudi se nesvesno (samo)uništavaju – večito jureći za „nečim“ što im stalno izmiče i klizi iz ruku, i večito bežeći od „nečeg“ u šta svojim bekstvom iznova i iznova utrčavaju. A, to je toliko besmislena jurnjava, da je najveće čudo upravo to što, uglavnom uopšte, nismo svesni same te – besmislenosti.

Zbog tolikog odsustva svesnosti, ljudi nisu u stanju da sagledaju, i uvide, faktičku iluzornost (tog i takvog) sveta u kome bitišu, nego smatraju da on predstavlja istinsku realnost i istinsko stanje stvari. No, tako misle sve dotle dok se „kola ne slome“ na njima. Tek tada – kad ih stisne breme sopstvenog EGA i kad ih stignu neminovne posledice svoje besomučne „Jurnjave“ – ljudi su pripravni (ali, opet, samo pripravni) da uvide svu besmislenost i iluzornost svoga EGA i ovog sveta suprotnosti. Upravo takve situacije predstavljaju moguću prelomnu tačku, ali i pravu priliku: Oni koji se tada, zbog sopstvene slabosti i zavisnosti, odluče i dalje držati EGA, ti će, plašeći se istine i bežeći u tamu, nastaviti sve više da produbljuju svoju patnju. Ali oni koji smognu snage, hrabrosti i odlučnosti da se otvoreno suoče sa samim sobom, i time počnu put svesnog prevazilaženja EGA, oni će postepeno napuštati krug patnje – suprotnosti će ih sve manje uznemiravati – i približavati se spoznaji svoga „istinskog JA“!

Nama je veoma teško, čak najteža stvar na svetu (najteže nam pada!), da se odreknemo samoga sebe – a upravo to znači odricanje od EGA. I upravo zbog toga, mi podležemo procesu reinkarnacije i snosimo posledice svojih dela (karmu) koja činimo iz te slabosti (robujući EGU). Tim posledicama ne možemo umaći čak ni smrću! – To je zakon apsolutne pravde i ravnoteže, kome podleže sve što je u stanju razdvojenosti od Apsoluta (Stanja Nerazdvojenosti). Prema tom prirodnom zakonu, svako naše delo (u krajnjem smislu i misao) predstavlja UZROK i, prema tome, povlači za sobom odgovarajuću POSLEDICU (svima je jasno da svaki uzrok mora imati – i ima – svoju posledicu, kao i obratno). Da li će te posledice po nas biti prijatne ili neprijatne, zavisi od toga koliko su naša dela, vršena u okviru naših odnosa sa svetom uopšte, bila u saglasnosti sa Istinskim Kvalitetima – prirodom „istinskog JA“ (NEEGA). Ti kvaliteti predstavljaju – stanja koja, neizmenjena, ostaju da egzistiraju i onda kada se ukine svaki upliv energije u cilju njihovog održanja. Tačnije, nikakva spoljašnja energija njima nije potrebna niti ih može dotaći. To su, dakle, stanja koja imaju svoju autentičnu energiju postojanja i koja, prema tome – ne zavise ni od čega. To jeste Savršenstvo. Ti kvaliteti jesu: Mir, Red, Harmonija, Ljubav, Lepota, Pravda, Istina, Sloboda… – i sve ono što iz njih proizilazi. Oni karakterišu „istinsko JA“, čijom realizacijom ostvarujemo Savršenstvo – konačni smisao postojanja. Ukoliko su naše aktivnosti u većoj razdvojenosti i disharmoniji od ovih – apsolutnih – kvaliteta, utoliko su i posledice po nas teže i drastičnije.

Na zakon apsolutne ravnoteže (zakon Karme) ne utiče ni vreme ni prostor, jer istina je upravo obratna: Zakon je taj koji utiče na vreme i prostor, i podupire celokupno Postojanje! – Ono što je „napregnuto“, neumitno teži da se vrati u stanje apsolutne nenapetosti. Recimo, ako prstom povučemo žicu na gitari i zadržimo je u tom zategnutom položaju, ona će svo vreme težiti da ponovo uspostavi svoje prirodno stanje nenapetosti („nezategnutosti“) – i ta sila je upravo srazmerna stepenu napetosti, odnosno razdvojenosti od prirodnog stanja. Na tu prirodnu težnju ni vreme ni prostor nemaju uticaj, jer žica konstantno „želi“ u stanje prvobitne ravnoteže, i ona će to, pre ili kasnije, i ostvariti – pa makar morala čekati sve i dok nama samima „vreme istekne“, u slučaju da smo je celog života držali zategnutu… Zakon je neumitan i ima svo vreme i svo strpljenje ovoga sveta!

Svako od nas, konstantno, zateže nebrojeno mnogo ovakvih „žica“. Tačnije – svako od nas jeste kompleksna i specifična „zategnuta struna“, i dok god ne realizujemo izvornu Nerazdvojenost, nema nam smirenja i spokoja. …A, u širem smislu, i ceo pojavni Univerzum predstavlja tu specifičnu zategnutu STRUNU (negde više, negde manje), jer je, de facto, u stanju razdvojenosti od Apsoluta.

Dakle, pošto je moje fizičko telo takodje deo materijalnog univerzuma, jasno je da i ono, posle fizičke smrti, teži da se vrati – i vraća se – u stanje „manje napetosti“ odnosno u „prah“, iz koga ga je duh i oformio. Shodno tome, budući da je u stanju razdvojenosti od „istinskog JA“, i na moj EGO deluje suptilni zakon karme i to nezavisno od vremena i prostora – i dok god egzistira ovaj Univerzum (svet suprotnosti), moj EGO neće moći da izbegne odgovarajuće posledice svojih nagomilanih (ne)dela!

Pošto smo mi sami zaslužni za kreiranje i formiranje svoga EGA, identifikujemo se sa njim i grčevito ga se držimo, u toj meri smo i odgovorni za uzroke posejane njegovom delatnošću pa moramo snositi i posledice, i to dok god ga se držimo. Tim posledicama ne možemo umaći čak ni smrću. U protivnom, to bi značilo da Zakon Ravnoteže (čitaj: „Zakon održanja energije“) na kome se bazira ceo Univerzum, nema važnosti. Zbog toga, posle smrti fizičkog tela (napuštanja inertne materije od strane Principa života) duša ga napušta i stupa, nošena karmičkim vetrovima, u potragu za daljim odgovarajućim okolnostima. Kada istroši inercijalnu energiju koja je drži u Astralu, ili u drugim dimenzijama kosmičke multidimenzione Tvorevine (Univerzuma), dolazi vreme („dužn-ost zove“!) za ponovno utelovljenje u ovoj našoj Dimenziji (ovo veoma podseća na „putovanje“ kapljice vode kroz transformaciju u vodenu paru, isparavanje u više nivoe atmosfere, bitisanje tamo u raznim formama i formacijama i, konačno, gubljenje inicijalne toplote, kondenzaciju, i padanje nazad pod uticajem gravitacije!). Tada duša pronalazi odgoverajuću matericu, tj. roditelje, i u trenutku spajanja muške i ženske polne ćelije ulazi u nju – „Instalira Softver“ (što bi rekli kompjuterski programeri) razvoja budućeg bića, i time je proces inkarnacije (utelovljenja) završen: počinje razvoj novog tela (ne novog bića već novog tela!). Potom, duša (osoba!) se ponovo radja i to upravo u takvim okolnostima koje će joj izravno omogućiti da snosi preostale posledice svoje karme iz prethodnih života, te nastavlja svoj put, uopšteno rečeno – tamo gde je (za)stala.

Kada sve ovo konačno razumemo, onda nam biva jasno zašto je neko, u ovom životu, „povlašćen“ a neko ne. Jasno nam biva zbog čega neko strada „ni kriv – ni dužan“ a neko „i kriv – i dužan“ prodje kroz život nekažnjen (…!). Jasno nam je zbog čega neko detence umre odmah po rodjenju, a neko doživi duboku starost. Jasno nam je, uopšte, zašto neki umiru od teških bolesti ili nasilnim putem, dok drugi umiru „lagodno“ i od starosti. …Jasno nam je da svako od njih (svako od nas!) samo ŽANJE ONO ŠTO JE SAM POSEJAO. I tu je Zakon apsolutno, i divno, pravedan i nepotkupljiv! – Znači; ako ja u ovom životu poginem od nečije ruke (bilo to hotimice, bilo nehotično), to znači da sam ja tom biću (toj duši, toj osobi) u nekom od prethodnih života učinio nepravdu upravo identične „težine“.

Od karme se ne može pobeći (ni smrću!), jer ona deluje nezavisno od prostora i vremena. Medjutim; ako shvatamo da karma deluje samo na EGO – odnosno isključivo na njega i njegove manifestacije – a ne na „istinsko JA“, onda nam je savršeno jasno da izlaza iz „Savršene paklene zamke“ ipak ima: Prevazilaženjem EGA, mi prevazilazimo i karmu i, time, napuštamo (transcendiramo!) svet suprotnosti, tj. svet patnje, i bivamo realizovani, tačnije probudjeni, u „istinskom JA“! Taj „čin“ se, definitivno, može desiti, i dešava se, trenutno, ali do togtrenutka mogu proteći mnogi, mnogi životi… – a sve zavisi: samo od nas samih.

Svaka naša energizirana misao predstavlja zatezanje jedne zasebne „strune“ („karmičke niti“), odnosno razdvajanje od stanja duševnog mira. Duševni mir jeste stanje u kojem nema manifestovane („rasute“) energije; dok svaka energizirana misao predstavlja, upravo, njeno manifestovanje – i to utoliko jače ukoliko je misao intenzivnija: što više energije uplivišemo odredjenoj misli (misaonoj slici, iluziji), to će ona jače delovati na nas i intenzivnije nas razdvajati od stanja nenapetosti! …Živeći na taj način – bitišući razdvojeni u raznim sitnijim ili krupnijim „trzavicama“ – neprekidno gomilamo nebrojeno mnogo posledica u „karmičkim depoima“ svoje podsvesti. Te posledice (naša sopstvena, otudjena energija!), po zakonu akcije i reakcije, nastoje da „isplivaju“ u svesno područje (na površinu okeana naše svesti) – a ako im mi to ne dozvolimo (daljim zatrpavanjem i potiskivanjem) onda će one, nužno, postepeno uzrokovati blokade energetskih tokova u našem organizmu i, vremenom (spontano), izazivati odredjene, i odgovarajuće, psihičke i fizičke smetnje, bolove i bolesti.

Ništa od toga uopšte nije slučajno i proizvoljno, jer su sve te smetnje samo odraz težnje naše fino-energetske suštine da svi ti „kvanti“ potiskivane, razdvojene, otudjene energije budu osvešćeni. Te potisnute, neosvešćene i neproživljene misli (i emocije koje one sobom nose!) moraju, i nastoje, kad-tad doći u naše svesno područje kako bismo ih konačno „proživeli“ – i vratili sebi onu količinu energije koju smo, na svoj uštrb, tim mislima svojevremeno otudjili. …Ako u ovom životu ne osvestimo te misli, tj. ne oslobodimo tu potisnutu razdvojenu energiju, onda se NEMINOVNO moramo ponovo roditi – Re-inkarnirati – kako bismo sebi omogućili ponovnu priliku da sva ta otudjena energija, jednom konačno, bude vraćena svom prirodnom izvoru: našem sopstvenom Biću!

Ko se reinkarnira? – Da se podsetimo, jer su nam sada neke stvari mnogo jasnije nego pre: re-inkarnira (ponovno-utelovljuje) se Princip svesti – na zapadu poznat pod nazivom „DUŠA“. Taj Princip svesti sam JA, to je tzv. „JA-STVO“. Pa, pošto jastvo poseduje odredjeni kvantum „prljave“ (tenziono-razdvojene) energije, ono je razdvojeno od Apsoluta („Čiste Svesti“), i to sve dotle dok se ta otudjena energija ne vrati u svoje izvorno, prvobitno, prirodno, stanje nerazdvojenosti i punoće – stanje „Nemanifestovane energije“: „Istinsko JA“, „Čistu Svest“, Boga, Apsolut, Svesuštinu, ili …nazovimo „TO“ kako god hoćemo ali to je prirodno, nenapeto, nerazdvojeno stanje Svesti – a ta Svest je ono što Ja Jesam!!!

Dakle, ona količina otudjene (blokirane) energije koja ostaje u našim karmičkim depoima u trenutku fizičke smrti, prirodnom težnjom da bude osvešćena i oslobodjena, uslovljava naše ponovno rodjenje – i to upravo u takvim okolnostima gde ćemo imati najoptimalnije uslove i mogućnosti za prevazilaženje preostale karme. Pod uticajem tih, zaostalih, posledica mi u sledećem rodjenju dobijamo (donosimo!) odgovarajuće psiho-fizičke karakteristike, izražene vrline, mane, bolesti itd. – a sve to je samo logična posledica prirodne težnje kojom naša „Čista svest“ nastoji našem umu predočiti postojanje, i prisustvo, otudjenih „kvantova“ energije; odnosno, religioznim jezikom rečeno: to je ništa drugo do izraz Božje Ljubavi kojom On, uporno, brižno i nepokolebljivo, nastoji da nas privede iz stanja beznadežne Otudjenosti – ka stanju Njegovog, večno-blaženog, Prisustva! …Ako mi sami ne delamo na osvešćavanju tih svojih razdvajajućih misli i osećanja, onda se Priroda – posredstvom svog, imanentnog, ustrojstva postojanja (Karme) – „pobrine“ za to.

Zbog toga je od izuzetnog značaja upražnjavanje duboke Yoga-meditacije – bez ikakve fizičke ili psihičke aktivnosti – jer smo tada u stanju da ubrzano osvešćavamo zaostale posledice i „pročišćavamo“ ih. Time direktno, i ubrzano, prevazilazimo karmu, ne čekajući da nam sama naša priroda (Priroda) počne ukazivati na postojanje, i prisustvo, otudjene energije – jer nam priroda našeg bića ne može to drukčije dati na znanje osim: direktnim, i otvorenim, predočavanjem putem manifestovanja tih „unutrašnjih“ (duhovnih) neprirodnosti na razinu „spoljašnjeg“ (pojavnog, psiho-fizičkog)! I zaista; zaista je nama, ljudima, ukoliko smo dovoljno suptilni i inteligentni, data veličanstvena mogućnost da SVE TE KARMIČKE POSLEDICE u potpunosti (pr)očistimo, i to na takav način da ih ne moramo nužno proživeti dočekujući njihovu materijalizaciju (ovaploćenje) na ovom grubo-materijalnom planu, već ceo zadatak možemo „kulturno“ odraditi „posetom njihovom sopstvenom terenu“! – Naime: Sve ono što (pr)osvestimo u stanju meditacije – dakle „radeći“ na svom unutarnjem, ispod-svesnom, nivou suptilnih, fino-energetskih vibracija i tendencija – NIKADA NAM NEĆE BITI MANIFESTOVANO NA, OVOJ NAŠOJ, FIZIČKOJ RAZINI; i to samo zato što, jednostavno, neće biti (više) nikakve potrebe da se to i desi!!!

To je vrhovni Zakon! …Pa; nije Bog ni zlotvor, ni sadistički diktator, pa da se sudbina (sa) nama poigrava kao s „listom na vetru“, i to bez ikakvog razloga i smisla, već: sve što se desi dolazi sa tačno odredjenim razlogom i smislom po našu najveću dobrobit, i to – materijalizacijom sa „nevidljivih“ planova na, ovaj, „vidljivi“!

108 Pregleda