Lemurija

Decenijama su naučnici nudili divlje teorije o bajkovitom izgubljenom kontinentu Lemurija u Indijskom okeanu. Tada su 2013. godine naučnici zapravo pronašli neke dokaze.

Na trenutak zaboravite sve što znate o tektonici ploča, evoluciji i proučavanju DNK. Sredinom 1800-ih, nekoliko naučnika koji su radili na osnovu oskudnih dokaza zaključilo je da je u Indijskom okeanu sigurno postojao izgubljeni kontinent i nazvali su ga Lemurija.

Na ovom izgubljenom kontinentu, neki su čak mislili, nekada je živela rasa sada izumrlih ljudi zvanih Lemurijanci koji su imali četiri ruke i ogromna, hermafroditska tela, ali su ipak preci modernih ljudi (a možda i lemura).

Koliko god ovo sve apsurdno zvučalo, ideja je jedno vreme cvetala i u popularnoj kulturi i u nekim krajevima naučne zajednice. Naravno, moderna nauka je već odavno razobličila ideju Lemurije.

Ali onda, 2013. godine, geolozi su otkrili dokaze o izgubljenom kontinentu upravo tamo gde je rečeno da postoji Lemurija i stare teorije su ponovo počele da se pojavljuju.

Teorije o Lemuriji prvi put su postale popularne 1864. godine, kada je britanski pravnik i zoolog Philip Lutlei Sclater napisao rad pod nazivom „Sisari sa Madagaskara“ i objavio ga u The Kuarterli Journal of Science. Sclater je primetio da na Madagaskaru ima mnogo više vrsta lemura nego u Africi ili Indiji, tvrdeći tako da je Madagaskar izvorna domovina životinje.

Štaviše, predložio je da je ono što je davno omogućilo lemurima da prvi migriraju u Indiju i Afriku sa Madagaskara sada izgubljena kopnena masa koja se proteže preko juga Indijskog okeana u trouglastom obliku. Ovaj kontinent „Lemurija“, predložio je Sclater, dodirnuo je južnu tačku Indije, južnu Afriku i zapadnu Australiju i na kraju potonuo na dno okeana.

Ova teorija je došla u vreme kada je nauka o evoluciji bila u povojima, pojmovi o kontinentalnom zanosu nisu bili široko prihvaćeni, a mnogi istaknuti naučnici su koristili teorije kopnenih mostova kako bi objasnili kako su razne životinje nekada migrirale s jednog mesta na drugo (teorija sličan Sclater-u čak je dve decenije ranije predložio francuski prirodnjak Etienne Geoffroi Saint-Hilaire). Tako je Sclaterova teorija stekla određenu snagu.

Ubrzo su i drugi zapaženi naučnici i autori uzeli teoriju Lemurije i potrčali sa njom. Kasnije 1860-ih, nemački biolog Ernst Haeckel počeo je da objavljuje radove tvrdeći da je Lemurija ono što je omogućilo ljudima da prvo migriraju iz Azije (u to vreme su neki verovali da je rodno mesto čovečanstva) u Afriku.

Hekel je čak pretpostavio da je Lemurija (poznata i kao „Raj“) možda bila sama kolevka čovečanstva. Kao što je napisao 1870. godine:

„Ovde se pretpostavlja da je verovatni pradom ili„ raj “Lemurija, tropski kontinent koji se trenutno nalazi ispod nivoa Indijskog okeana, a čije je nekadašnje postojanje u tercijarnom periodu vrlo verovatno iz mnogih činjenica iz geografije životinja i povrća . “

Uz pomoć Haeckela, teorije o Lemuriji opstajale su tokom 1800-ih i početkom 1900-ih (često raspravljane zajedno sa mitom o Kumari Kandam, predloženom izgubljenom kontinentu u Indijskom okeanu u kome je nekada bila tamilska civilizacija). To je bilo pre nego što je moderna nauka otkrila drevne ljudske ostatke u Africi koji su sugerisali da je kontinent zapravo kolevka čovečanstva. To je bilo i pre nego što su moderni seizmolozi shvatili kako je tektonika ploča premeštala nekada povezane celine jedni od drugih u njihove današnje oblike.

Bez takvog znanja, mnogi su nastavili da prihvataju pojam Lemurije, posebno nakon što je ruska okultistička, medijska i autorka Elena Blavatskaja objavila Tajnu doktrinu 1888. godine. Ova knjiga predložila je ideju da je nekada postojalo sedam drevnih rasa čovečanstva i da je Lemurija dom jednog od njih. Ova hermafroditska rasa, četvororuka, visoka 15 stopa, cvetala je zajedno sa dinosaurusima, rekla je Blavatskaja. Teorije o rubnim okvirima čak su sugerisale da su ovi Lemurijci evoluirali u lemure koje imamo danas.

Posle toga, Lemurija je razumljivo pronašao put u romane, filmove i stripove još u četrdesetim godinama prošlog veka. Mnogi ljudi su videli ova beletristička dela i pitali se odakle autorima i filmskim stvaraocima te fantastične ideje. Pa, svoje ideje su dobili od naučnika i pisaca otprilike 75 godina ranije.

Premotajte unapred do 2013. Sve naučne teorije izgubljenog kontinenta i kopnenog mosta odgovornog za migraciju lemura su nestale. Međutim, geolozi su sada otkrili tragove izgubljenog kontinenta u Indijskom okeanu.

Naučnici su pronašli fragmente granita u okeanu južno od Indije duž polica koji se proteže stotinama kilometara južno od zemlje prema Mauricijusu.

Na Mauricijusu su geolozi pronašli cirkon uprkos činjenici da je ostrvo nastalo tek pre 2 miliona godina kada se, zahvaljujući tektonici ploča i vulkanima, polako uzdiglo iz Indijskog okeana kao mala kopnena masa. Međutim, cirkon koji su tamo pronašli datirao je pre 3 milijarde godina, eonima pre nego što je ostrvo uopšte i nastalo.

Znači da je ovo značilo da su cirkoni došli iz mnogo starije kopnene mase koja je davno utonula u Indijski okean. Sclaterova priča o Lemuriji bila je istinita – skoro. Umesto da ovo otkriće nazovu Lemurija, geolozi su predloženi izgubljeni kontinent nazvali Mauricijus.

Na osnovu tektonike ploča i geoloških podataka, Mauricijus je nestao u Indijskom okeanu pre oko 84 miliona godina, kada se ovaj region Zemlje i dalje pretvarao u oblik koji danas ima.

I dok se ovo generalno podudara sa onim što je Sclater nekada tvrdio, novi dokazi stavljaju pojam drevne rase Lemurijanaca koji su evoluirali u lemure. Mauricijus je nestao pre 84 miliona godina, ali lemuri nisu evoluirali na Madagaskaru do pre oko 54 miliona godina kada su do ostrva doplivali iz kontinentalne Afrike (koja je bila bliža Madagaskaru nego što je sada).

Pa ipak, Sclater i neki drugi naučnici sredinom 1800-ih bili su delimično u pravu u vezi sa Lemurijom uprkos njihovom ograničenom znanju. Izgubljeni kontinent nije iznenada potonuo u Indijski okean i netragom nestao. Ali, davno je tamo bilo nešto, nešto što je sada zauvek nestalo.

1.624 Pregleda