Vudu Magija

     Dobrovoljno Umiranje Ili Nešto Drugo. Zna se za veliki broj iznenadnih, naizgled neobjašnjivih smrti kod primitivnih naroda. Ipak, čini se da je ovoj pojavi poklanjano malo pažnje sve do 1942. godine, kada je Valter Skot objavio rezultate svojih istraživanja vudua.

    Vudu je oblik demonskog kulta, primitivnog i fetišističkog, koji se upražnjava u nekim delovima SAD i Antila, naročito na Haitiju. Na ova ostrva su ga, u XVII i XVIII veku, doneli robovi i Francuzi. To znači da sadrži mnogo aspekata afričkih religija, ali i elemente pozajmljene od urođeničkih kultova sa Antila i od katoličke mise.

Postoji veliki broj vudu božanstava ili loa. Reč je o afričkim bogovima, katoličkim svecima, koje su obožavali stari robovi. Vudu, takođe, sadrži i deo tradicionalne magije koju su uveli vračevi. Mada se smatra da kult loa štiti od čini ili kletvi vračeva one koji su njime ugroženi, još je veća njegova moć sugestije. Ako neki urođenik poveruje da je ‘začaran’ ili ‘uklet’, on slabi i umire, osim ako ne nađe nekoga koga smatra obdarenim većim vudu moćima, a koji će kontra-sugestijom uspeti da iz njegovog bolesnog duha odagna opsednutost smrću.

MOĆ VUDUA

   Poštovaoci vudu religije veruju da je ljudska duša načinjena od dva dela: Velikog anđela čuvara – gros bon ange i Malog anđela čuvara – ti bon ange, koji za vreme sna ili transa biva opsednuti duhom loe. Taj deo ljudske duše je ranjiviji i osetljiviji, i za vreme tog ranjivog razdoblja kad nije zaštićen telom, može biti povređen ili otet od strane čarobnjaka. Svrha rituala je stvaranje kontakta s duhom koji pomaže osobi koja ga priziva da, naprimer, povrati izgubljeno zdravlje, poboljša životni standard, ostvari neku svoju želju i sl. Da bi ih se prizvalo i odobrovoljilo duhovima se ponudi nagrada u hrani ili životinjskim žrtvama, jer i duhovi, jednako kao i ljudi, traže nagradu za svoj trud i svoje usluge. Radi se zapravo o uzajamnom pomaganju između ljudi i loa – ljudi duhove opskrbljuju hranom i drugim nužnostima, dok ih oni čuva od zlih duhova i nesreća. Rituali se održavaju da bi se proslavilii uspesi u obe sfere, odnosno u sferi života ljudi i sferi života duhova.
   Vrhovni bog je Legba, koji predstavlja Sunce (koje je osnova oko koje se kreće sistem ovog kulta), Erzuli – mesečeva boginja, i Venera. Veliko značenje imaju talismani sa simbolima bogova. Ti simboli iscrtavaju se na komadu pergamenta (ili se mogu ugravirati u smaragdu ili rubinu), a obično se nose u crvenoj flanelskoj vrećici.
    Mali broj belaca je u stanju da razume moć vudua, sve do onog dana kada im se ukaže prilika da i sami konstatuju dominantnost vudua nad dušom nekih kategorija pojedinaca. Prema Kenonu, fenomen ‘vudu smrti’ je tako neobičan, tako stran iskustvu civilizovanih ljudi da im se može učiniti neverovatnim – što ga je i navelo da sistematično i naučno prouči problem.
    Počeo je prikupljanjem više primera naglih, misterioznih, naizgled smrti fizičkog porekla, koje su se dogodile u raznim delovima sveta kod primitivnih plemena, čiji su neobrazovani članovi izgledali spremni da bez pogovora prihvate ono što im se govori. Potom je prešao na proveru autentičnosti nekih od tih slučajeva i pokušao da ih razjasni sa medicinske tačke gledišta. One koje je proučio, a najstariji potiču s kraja XVI veka, najsvežiji od pre nekoliko godina, ticali su se južnoameričkih, afričkih, novozelandskih i australijskih urođenika. Smrti o kojima je reč imale su različite uzroke ili jasno poreklo: kletva ili ‘kažnjavanje’ osobe nekom vradžbinom, crnom magijom, kršenjem nekog tabua…
    U većini slučajeva žrtve su umirale u roku od 24 časa. Neki su bili spašeni egzorcizmom onoga koji je i izgovorio osudu, to jest sugerisao osobi da će umreti. Od 1857. godine pričalo se o brazilskim urođenicima koje su ‘ukleli’ vračevi, čija su ih strahovita proročanstva bukvalno terala da umru od straha. Takav je bio slučaj i sa nekim afričkim vojnicima kod kojih medicinski tretmani nisu imali nikakvog efekta: te ljude, izgleda, ništa nije moglo da otme od sudbine koju su smatrali neizbežnom.
    Kada se spomene vudu, jedna od prvih asocijacija su vudu lutke. Istraživaci tvrde da praksa vudu lutaka potiče od poštovaoca sa područja New Orleansa, i otuda se proširila na sva područja na kojima danas žive pobornici vudu kulta. Ali, legendu o vudu lutkama i njihovim magičnim moćima raširile su knjige i filmovi strave i užasa.

KOBNA KLETVA

    Jedan mladi afrički Crnac je, ne znajući, pojeo divljeg petla dok je boravio kod svog prijatelja. Nekoliko godina kasnije poverio se tom prijatelju da mu je jedan vrač nekada zabranio da jede takvu hranu. Prijatelj ga je, smejući se, pitao zašto je prekršio naredbu dok je boravio kod njega. Uvidevši svoju ‘grešku’, Crnca su obuzeli užas i drhtavica i – umro je posle 24 časa.
    Na Novom Zelandu, jedna pripadnica plemena Maori pojela je voće za koje je znala da potiče sa ‘tabu’ mesta. Setila se da je oskrnavila uspomenu na vođu svog plemena i da će je njegov ‘duh’ ubiti. I umrla je kroz 24 časa. Izgleda da kršenje tabua za Maore ima kobne posledice: jedan snažan mladić je umro istog dana kada je prekršio ‘tabu’. Žrtve, piše Kenon,  umiru tako kao da ih je odjednom izdala sva snaga. Izgleda da bogata mašta Maora luči fatalni strah, koji kod njih ponekad izaziva smrt u istom trenutku kada postanu svesni činjenice da su prekršili neku zabranu koju je odredio njihov posvećeni vođa.
    U Novoj Gvineji je pregledao jednog Kanakija koji je smatrao da je uklet. Nije pokazivao nikakve nenormalne simptome, ali je svakog dana bivao sve slabiji. Da bi ga ohrabrio, doktor je pozvao njegovog plemenskog starešinu, koji ga je pogledao i rekao: ‘Samo što nije umro’, kao da je sve to sasvim prirodno i normalno. Čovek je sutradan umro, a da ni autopsijom nije utvrđeno od čega. Tu je i slučaj jednog mladog i snažnog Australijanca koji je bio ranjen u butinu ‘ukletim’ kompljem. Čovek je oslabio i umro, a da mu se rana nije čak ni inficirala.
    Takođe u Novoj Gvineji, vrač je bacio čini na pomoćnika jednog belog misionara. Budući da je čovek sve više slabio, lekar koji ga je lečio pozvao je vrača i rekao mu da će, ako se nešto bude desilo bolesniku, ostali članovi plemena biti oterani iz misije, a on sam osuđen na smrt od gladi. Vrač je pristao da skine čini i rekao bolesniku da se radilo o greški, da na njega nije bacio nikakve čini. Efekat je bio gotovo trenutan – čoveku se vratila snaga i te iste večeri je ponovo počeo da radi svoj posao.
    Dr Herbert Basedov je opisao strahovite posledice kletve usmerene protiv neukog i naivnog urođenika: ‘Čovek koji bi otkrio da ga je ukleo neki neprijatelj,pružao bi jadan prizor. Pobledi, pogled mu postaje mutan, lice mu se grozno nabora. Pokušava, ali ne može da viče, kao da mu je nevidljiva ruka zapušila usta. Počinje da drhti, a mišići mu otvrdnu. Posrće, pada na zemlju, izgleda kao da gubi svest, ali ubrzo se valja kao da užasno pati i počinje da stenje prekrivajući rukama lice. U jednom trenutku dolazi k sebi i puzi do svoje kolibe. Ali, i dalje će slabiti, odbijaće da jede i neće pokazivati nikakvo interesovanje za okolinu. Njegova smrt će tada biti samo pitanje dana, to jest časa, osim ako vrač – nangarri, ne pristane da mu skine čini. To skidanje čini se sastoji iz ritualne ceremonije u toku koje nangarri roditeljima ukletog pokazuje jedan predmet – štap, kost, kamen ili ptičije kandže – koje je navodno izvadio iz tela bolesnika. Prizor je potresan, žrtva koja kao da se dotle nalazila u komi, podiže glavu i zadivljeno gleda u predmet koji drži vrač. Ustaje i traži vodu. Kriza je prošla, ozdravljenje je brzo i potpuno. Vera koju urođenik ima u magijske moći plemenskog vrača učinila je svoje i on je ozdravio.

Izvor: conopljanews

61 Pregleda